Nestrpljivo ocekivana intimnost u braku nije ono o cemu ste mastali. Sada je to izvor frustracija i anksioznosti. Kada ste se poverili lekaru
on je rekao da to nije toliko ozbiljno i da ste bolji od onih koji ne mogu da postignu erekciju. Medjutim, kod kuce vasi strahovi od ponizenosti i odbacivanja rastu svaki put kada vasa zena izrazi svoju frustraciju zbog vase prerane ejakulacije. Cini vam se da ste sve pokusali, ali vas ponizavajuci problem nikako da nestane, i cini vam se da vise i ne uzivate u fizickoj intimnosti.

Opisani problem je samo jedan od vise seksualnih poremecaja koji mogu u velikoj meri da uticu na kvalitet braka i zadovoljstva zivotom.
Uprkos velikom procentu muskaraca i zena koji pate od njih, seksualni poremecaji kao da su jos uvek tabu tema. Veoma je malo onih koji su o njima edukovani, koji su primili ispravnu diagnozu i odgovarajucu terapiju. Secam se jednog razgovora sa prijateljicom koja je vec bila godinama u braku i koja mi se poverila da uvek oseca bol prilikom seksualnih odnosa. Ne znajuci da postoji diagnoza za takvo stanje, kao i terapija, ona je resila svoj problem izbegavajuci fizicku intimnost i svela je na minimum. Lekari ponekad nisu od pomoci sa pomenutim problemima, jer ih minimiziraju i ne nude potrebne informacije u vezi sa seksualnim disfunkcijama i njihovim lecenjem.

Seksualni poremecaji su smetnje seksualnog funkcionisanja osobe. Dele se u tri osnovne kategorije: seksualne disfunkcije ili poremecaji, parafilije i poremećaji polnog identiteta. Prvi su najučestaliji, iako parafilije primaju najvise paznje u medijima. Parafilije su karakterisane devijantnim seksualnim ponasanjem i interesovanjima. Medju njima se isticu egzibicionizam, fetisizam, pedofilija, seksualni mazohizam, seksualni sadizam i voaerizam. Egzibicionisti osecaju snazan impuls da izloze svoje polne organe pred strancima. Tako naprimer mogu odlaziti cak i na javna mesta i posmatrati sok na licu osoba koje su ih ugledale sto uvecava njihovo seksualno uzbudjenje. Fetisizam je erotska
privlacnost ka nezivim objektima kao sto su zenski ves ili cipele. Zapocinje rano i obicno traje citavog zivota. Pedofilija je prisutna kod odraslih osoba koja su seksualno privuceni deci. Osobe sa diagnozom seksualnog mazohizma ili sadizma dozivljavaju seksualno zadovoljstvo trpeci ponizenje ili nanoseci fizicku i psihicku bol partneru. Voaerizam podrazumeva posmatanje osoba koje se tome ne nadaju dok su bez odece ili ukljucene u seksualne aktivnosti. Osobe sa vecinom gore navedenih parafilija retko traze pomoc, prognoza za promenu je losa i nije poznato koliko su zastupljene. Poremecaj polnog identita je karakterisan sa hronicnim i stalnim osecajem bola i nezadovoljstva sa svojim polom. Osobe sa ovom diagnozom osecaju neusaglasenost izmedju svog bioloski odredjenog pola i licnog psiholoskog dozivljaja pola. Poremecaje polnog identita ne treba mesati sa seksualnom orjentacijom.

Mnogo vise zastupljeni nego parafilije i poremecaji polnog identita, seksualne disfunkcije su prisutne kod cak oko trecine zena i cetrvtine muskaraca (u nekim izvestajima cak i vise). Seksualni poremecaji su smetnje kod kojih osoba ne može izvesti seksualnu aktivnost, jer mu je narušena seksualna želja, seksualno uzbuđenje ili orgazam. U seksualne disfunkcije ubrajamo prevremenu ejakulaciju, smetnje ili nedostatak erekcije, gubitak ili smanjenje seksualne želje, teškoće u doživljavanju orgazma, vaginizam i dispareunija. Seksualni poremecaj gubitka
ili smanjena seksualne zelje je karakterisan gadjenjem, strahom, i nedostatkom zelje za fizickom intimnoscu. Ovu diagnozu ne treba mesati sa privremenom gubitkom zelje za intimnoscu koja rezultuje zbog porodjaja, menstruacije, operacije, smrti clana porodice, razvoda, gubitka posla, depresije, umora i stresa, kao i pod uticajem razlicitih lekova. Najcesci uzroci razvoja ovog poremecaja su trauma i teskoce u odnosima sa supruznikom kao nezadovoljstvo brakom, konflikti u braku, finansijski probleme, zlostavljanje, nedostatak higijene u supruznika i slicno. Ne treba zaboraviti ni uticaj religiije (naprimer, neke religije vide ulogu seksa samo za stvaranje porodice and ne i kao zadovoljstvo). Slicno je i sa seksualnim poremecajem vaginizma (nesvesna zgrcenost misica vagine) koja moze biti uzrokovana anksioznoscu i generalnim strahom od seksa ili bilo kakvog prodiranja. Kod onih koji pate od vaginizma bol tokom intimnih odnosa moze biti toliko jak i zgrcenost misica takva da
onemogucava bilo kakvo prodiranje. Vaginizmus obicno izaziva frustraciju kod zene koja cak i kada zeli intimnost ne moze da postigne kontrolu nad svojim misicima. Smetnje erekcije ili njen nedostatak moze takodje biti rezultat straha i anksioznosti kao i problema u odnosima sa supruznikom. Smetnje u uzbudjenju ili erekciji su prisutne kod oba pola, ali izazivaju vise emocionalnog stresa kod muskaraca. Nedostatak erekcije je najcesci seksualni poremecaj muskaraca. Problemi sa hormonima, dijabetes, kardiovaskularne bolesti, lekovi, pusenje, alkohol, operacija prostate, strah od neuspeha, i problemi u vezi sa partnerom sve se pokazalo da utice na razvoj poremecaja. U jednom istrazivanju se pokazalo da je spobnost bracnog para da efektivno komunicira jedan od najboljih predskazivaca uspeha u lecenju pomenutog poremecaja. Prerana ejakulacija  je diagnosticirana kada muskarac ejakulira brze nego prosecan muskarac na eroticnu stimulaciju ili u toku seksualne aktivnosti. Kognitivno bihejvioralna terapija uspesno leci pomenute poremecaje. Medjutim pre izlaganja terapiji vazno je eliminisati fizicke i druge uzroke. Tako naprimer vaginizmus moze biti rezultat disfunkcije karlicnih misica koja zahteva fizioterapiju, a smetnje u erekciji i
dispareunija su cesto izazvanim fizickim bioloskim promenama dok su ostali seksualni poremecaji obicno rezultat psiholoskih problema. Kognitivna terapija moze biti fokusirana na razvoj zdravih stavova o seksualnosti koji ukljucuju: razvijanje pozitivnog stava prema seksualnoj intimnosti, osecaj komfornosti u sopstvenom telu i prihvatanje sebe kao seksualnog bica, osecaj sigurnosti i poverenja u supruznika/partnera, osecaj da nas supruznik razume i postuje, preuzivanje odgovornosti za sopstveno zadovoljstvo i sloboda da zatrazimo od supruznika ono
sto nam je potrebno, spremnost da razvijemo vestine da uzivamo u seksualnoj intimnosti i spremnost da kazemo ne kada ne zelimo seks ili nacin na koji se izrazava intimnost od strane supruznika.

Seksualne poremecaje ne treba mesati sa razlicitim nivoom energije i onim sto osoba preferira. Ljudska seksualnost je veoma raznovrsni i komleksan fenomen koji je pod uticajem biolgije, kulture i drustvenog okruzenja. Vise neko i jedan drugi aspekt ljudskog ponasanja, seksualnost je duboko licno iskustvo. Ne postoji norma koliko puta neko treba da ima seks. Tako neki od parova uzivaju seks dnevno dok drugi uzivaju seks svega 10-tak puta godisnje. Problem nastaje kada osoba koja ima vise energije i zelje sa seksom zivi u braku sa osobom koja ima
manju potrebu i zelju sa seksom. Uprkos onome sta osoba preferira, partner nikada ne treba da bude prisiljen na fizicku intimnost ili aktivnosti koje su mu neugodne. Zene su tokom istorije bile zlostavljane fizicki i seksualno izvan kao i u braku. Danas je to nazalost jos uvek slucaj cak i u zemljama koje imaju zakone koje stitei uzdizu brak i zenu. S obzirom da mnogi od seksualnih poremecaja mogu biti uzrokovani traumom, moze se zakljuciti da seksualno pa cak i emocionalno zlostavljanje moze dovesti do njihovog pogorsanja. Seksualni poremecaji treba da se tretiraju u atmosferi prihvatanja, sigurnosti i postovanja.

Moze se zakljuciti da su seksualni poremecaji rezultat razlicitih faktora, kako bioloskih, psiholoskih, kulturnih, religioznih i socijalnih. Naime naruseno fizicko i psihicko zdravlje utice na seksualno zdravljei zadovoljstvo. Od samog pocetka Biblija (1 Moj 1:27-31; 2:18-25; 3 Moj 11, 13, 14, 18, 19; i dr.) sadrzi mnostvo saveta u vezi sa covecovom ishranom, higijenom, intimnim odnosima i fizickom aktivnoscu cime ukazuje na tesnu vezu izmedju covekog zdravlja i zadovoljstva zivotom, i njegove ishrane, duhovnosti, seksualnosti i mentalnog zdravlja.  Istrazivanja  su takodje potvrdila da postoji veza izmedju seksualnog zdravlja i celokupnog zdravlja kao i zadovoljstva zivotom. Sledi da bi za hriscane koji su zainteresovani za celokupno zdravlje i kvalitet zivota, bilo od interesa lecenje seksualnih poremecaja. Plan za isceljenje seksualnih disfunkcija treba da ukljuci 1) upucivanje kod doktora da diagnosticira i leci bilo kakve fizicke aspekte problema,2) licna psihoterapija koja moze pomoci u
lecenju osecaja straha, anksioznosti, negativnih stavova i seksualnih trauma iz proslosti, i 3) bracno savetovanje koje ce pomoci supruznicima da uspesnije komuniciraju o razlicitim problemima u braku ukljucujuci i fizicku intimnost, obuciti ih kako da upotrebe vezbe i edukacione materijalne da nauce vise o svojoj seksualnosti i razviju vestine za zdravu fizicku intimnost. Internet moze takodje da posluzi u edukaciji osoba kako sadrzi obilje informacija kao i listu simptoma za diagnosticiranje seksualnih poremecaja u Dijagnostickom Statistickom Prirucniku koji koriste psiholozi i lekari.
Bibliografija:

Oxford Textbook of Psychopathology, Edited by Millon, Blaney
and Davis. Oxford, Oxford University Press, 1999.

Diagnosic and Statistical Manual of Mental disorders

Kaplan, Helen Singer. The Illustrated Manual of Sex Therapy, Routledge, New York, 1987.

Paranoidne licnosti cesto projektuju svoja osecanja na druge. Ukoliko na nekom drustvenom skupu crkveni vodja zaboravi da im pruzi ruku i pozdravi ih, osobe sa paranoidnom licnoscu ce preuvelicati pomenuti dogadjaj. Ljutnju koju oseca paranoidna licnost ce projektovati na pastora koji je propustio da ga/je pozdravi. Nesvesno projektujuci negativna osecanja, paranoidna licnosti pocinje da veruje da je pastor protiv nje ili njega i zauziva odbramben stav kada misli da je napadnut/a. Crkvene vodje su obicno u iskusenju da koriste logiku u pokusaju da ubede paranoidnu licnost kako su njegovu ili njeni dozivljaji netacni, ali takvi pokusaji su bezuspesni. Kada je osoba koja nije paranoidna izlozena takvim objasnenjima on ili ona moze zakljuciti da je pogresno postupila. Ali ne i paranoidna licnost. Upravo tada paranoidna licnost ce doziveti pastora, u njegovim pokusajima da objasni, kao nekog ko je zaveden tudjim misljenjem i ko ne razume i nije na njenoj ili njegovoj strani.

Clanovi crkve koji pate od pomenutog poremecaja licnosti retko traze pomoc od pastora u vezi sa svojim problemom. Radije, paranoidna
licnost ce se zaliti pastoru na druge clanove crkve, bracnog druga, clanove porodice ili kolege na poslu, a moze se cak desiti i da izrazi ljutnju prema pastoru. Ovakve osobe dozivljavaju druge kao ‘protiv’ njega ili nje i veoma su nepoverljivi prema pastoru i vecini vernika u crkvi. Religiozno, paranoidne osobe su medju najkrucim i dogmatskim vernicima u ckrvi. Medjutim, njihova vera je obicno legalisticka, formalna
i nedostaje joj dubina. Pastor se moze sokirati nedostatkom svesti ovakih osoba dok kritikuju druge u crkvi, bez da primate ijednu gresku u sebi. Paranoidne licnosti mogu biti ljute i kriviti druge u crkvi, cak izraziti ljutnju na nacin koji je neprijatan drugima oko njih. Takve osobe vide svoje ponosanje kao opravdano, a pastorovo brigu i savete kao dokaz da je i on ‘protiv’ njih. Religiozne paranoidne licnosti su obicno pravicne prema svom ubedjenju i veoma tesko prastaju drugima za ono sto vide kao uvrede i propuste. Kao sto se vec moze prepostaviti, veoma je tesko biti sa paranoidnim licnostima i naizgled nemoguce im pomoci. Ono sto pastor moze uraditi je da bude dosledan, posten i da izbegava upucivanje kriticizma sto je vise moguce. Pastor treba da shvati da je veoma tesko ostvariti odnos sa paranoidnim licnostima i da je za to potrebno vreme. Veoma cesto, paranoidne licnosti ce prekinuti odnos ili napustiti crkvu pre nego sto pastor i shvati kakva se promena desila. Upucivanje paranoidne licnosti da potrazi profesionalnu pomoc se mora uciniti veoma obazrivo sa naglasavanjem da osoba treba pomoc ‘sa
situacijom’ a ne sa svojim problemom. Paranoidne licnosti najbolje funkcionisu u ckrvi kada imaju uloge ili poslove koji zahtevaju minimalnu interakciju sa drugima. Dokle god rade nezavisno, nema puno komunikacije koju oni mogu da protumace kao opasnu i neprijateljsku.

Dijagosticki i statisticki prirucnik za psiholoske poremecaje zahteva prisustvo bar cetiri od sedam sledecih simptoma da bi se uspostavila diagnoza paranoidnog poremecaja licnosti:

-     Neosnovana sumnjicavost prema ljudima da zele da ih iskoriste, predju ili im naskode

-      Verovanje da drugi nisu dostojni poverenja i da nisu skloni ili sposobni da budu lojalni

-         Strah da ce drugi iskoristiti informacije protiv njih sa zeljom da ih povrede ili im naskode. Ovaj strah se izrazava kroz nevoljnost da se povere ili podele licne informacije sa drugima

-         Tumacenje tudjih nevinih komentara kao uvreda i ponizavanja; ili tumacenje neutralnih dogadjaja kao pretecih

-         Tendencija neprastanja stvarnih ili umisljenjih uvreda i propusta.

-         Ljutiti i ratoborni odgovor na umisljenje napade drugih. Protiv-napad na primecenu uvredu je obicno brz.

-         Sumnjicavost, u odsustvu stvarnih dokaza, da je partner ili bracni drug neveran, sto rezultuje u ponavljanju pitanja kao sto
su: “Gde si bio/bila?’ ‘Koga si video/la’ I slicno

Paranoidne licnosti retko traze profesionalnu pomoc. Oni ne veruju psiholozima kao sto ne veruju ni drugima. Kada su prisiljeni od strane
suda ili porodice da traze pomoc kroz terapiju, za njih je to veoma tesko. Individualna terapija je efikasnija od grupne, ali zahteva puno stprljenja. Uprkos terapiji, paranoidni poremecaj licnosti traze ceo zivot.

Bibliografija:

Oxford Textbook of Psychopathology, Edited by Millon, Blaney and Davis. Oxford, Oxford University Press, 1999.

Diagnosic and Statistical Manual of Mental disorders

The pastors guide to psychological disorders and treatments, W Brad Johnson

Antagonists in the church: how to identify and deal with destructive conflict, Kenneth C Haugk

Narciosoidni poremecaj licnosti u crkvi

Pripremila: Marija Sunjkic, MA, NCC, LLPC

Svako od nas je doziveo konflikt ili stres u svojoj porodici, na poslu, u susedstvu ili cak i u crkvi zbog osoba koje bismo mogli opisati kao agresivne, manipulativne, dramaticne ili paranoidne. Medjutim, retko ljudi imaju dovoljno informacija da prepoznaju da neke od tih osoba imaju simptome takozvanih poremecaja licnosti. Poremecaji licnosti su trajni i dubokoukorenjeni obrasci lose prilagodjenog i disfunkcionalnog  ponašanja koji se u celosti prepoznaju u periodu adolescencije ili rane mladosti i koji se nastavljaju kroz veći deo odraslog doba. Poremecaji licnosti dovode do znacajnih problema vezanih za emocionalno zdravlje, ponasanje, odnose sa drugima ili posao. Psiholozi i psihijatri koriste prirucnik za diagnosticiranje koji razlikuje tri grupe poremecaja licnosti. Prva grupa ekscentricnih ili neobicnih poremecaja ukljucuje sizoidni, sizotipicni i paranoidni poremecaj licnosti. Druga grupa takozvanih dramaticnih poremecaja ukljucuje narcisoidni, granicni, histrionicni i antisocijalni poremecaj licnosti. Treca grupa anksioznih poremecaja ukljucuje izbegavajuci, zavisni i obsesivno kompulzivni poremecaj licnosti. Ukoliko osoba ne ispunjava u potpunosti kriterijum nijednog od navedenih poremecaja licnosti, ali pokazuje znacajan broj simptoma jednog ili vise poremecaja, ipak moze biti diagnosticirana sa nespecificnim poremecajem licnosti sa karakteristima jednog ili dva od gore navedenih poremecaja. Osobe koje zive ili su svakodnevno u kontaktu sa onima koji pate od poremecaja licnosti mogu razviti simptome depresije i anksioznosti posebno ako su potcinjeni narciosoidnim i antisocijanim osobama. Stoga je veoma vazno obrazovati se o nacinu funkcionisanja ovih osoba i postaviti jasne granice u odnosima sa njima. Nazalost, u crkvama neke od osoba sa poremecajima licnosti mogu neprimeceno izazvati puno stete, sve pod plastom prave poboznosti. To je posebno slucaj sa narciosoidnim poremecajem licnosti. Glavna karakteristika narciosoidnih licnosti je preteran osecaj samovaznosti, potreba za divljenjem i nedostatak empatije koji zapocinje u ranoj mladosti. Diagnoza poremecaja ukljucuje bar pet od sledecih simptoma:

1. Preteran osecaj samovaznosti koji se izrazava kroz nerealnu ocenu sopstvenih sposobnosti a moze se primetiti bilo da je rec o poslu, porodici ili zivotu uopste. Narcisoidne licnosti se predstavljaju kao zvezde ciji bracni drugovi ili saradnici ne bi bili u stanju da functionisu bez njih. Pri tome oni cesto ignorisu i nipodostavaju sposobnosti i doprinose drugih.

2. Fantazije o neogranicenom uspehu, moci ili lepoti.

3. Verovanje da su superiorni, posebni ili unikatni i ocekivanje da ih i drugi tako tretiraju. Narciosidne licnosti mogu smatrati da treba da se druze samo sa ljudima koji su posebni, uspesni ili boljeg statusa. Oni veruju da imaju posebne potrebe i da su iznad drugih ljudi. Tako mogu insistirati da moraju imati najboljeg lekara, frizera, instruktora, da studiraju na poznatim univerzitetima itd.

4. Potreba da im se divi. Njihovo samopostovanje je veoma ranjivo, jer su preokupirani sa tim kako ih drugi dozivljavaju. Stoga imaju potrebu za stalnom paznjom i divljenjem.

5. Nerazumna ocekivanja da imaju prava na poseban tretman.

6. Sebicno iskoriscavanje drugih radi postizanja svojih ciljeva. Naprimer, oni mogu ocekivati da drugi budu veoma posveceni poslu i traze od njih da rade prekomerno bez ikakvog obzira kako ce to uticati na zivote ljudi. Narcisoidne licnosti teze da ostvare prijateljstva i romanticne odnose sa onima koji ce im pomoci da se unaprede ili poboljsaju licni osecaj vrednosti i samopostovanja.

7. Nedostatak empatije i teskoca da prepoznaju zelje, iskustva i osecanja drugih.Obicno detaljno pricaju o svojim brigama, ali su nestrpljivi kada drugi pricaju o svojim problemima.

8. Obicno su zavidni drugima ili veruju da drugi zavide njima.

9. Pokazuju arogantno, nadmeno, snishodljivo ponasanje i stavove, kao i prezir prema drugima.

Nestabilan osecaj sopstvene vrednosti cini narciosoidne osobe veoma osetljivim prema kriticizmu i porazu. Iako to ne moraju pokazati spolja, kriticizam moze uciniti da se osecaju ponizenim i praznim. Mogu reagovati minimizirajuci kriticizam, protiv napadom ili osvetoljubivim planovima. Odnosi sa drugima su disfunkcionalni zbog potrebe za divljenjem i bezosecajnosti prema drugima. Narciosoidna osoba vidi druge kao stepenice u ostvarivanju sopstevenih ciljeva ili kao podrsku njihovom vrednovanju i dozivljaju samih sebe. Iako spolja mogu izgledati ponizno i samouvereno, narciosoidne licnosti se bore sa osecajem praznine, besmisla i bezvrednosti. Depresija se cesto moze javiti kod narciosoidnih osoba posebno u srednjem dobu kada postaju svesni svojih ogranicenja i propustenih prilika. Vecina osoba sa pomenuti poremecajem su muskarci.

U crkvi narciosoidne licnosti mogu izgledati kao da su duboko posveceni Bozjem delu. Odredjene karakteristike i nacin funkcionisanja ovakvih osoba mogu biti istaknute kao pohvalne i nesto sto cini osobu duhovnom i posvecenom. Naprimer, narcisoidne licnosti mogu biti radoholicari, terajuci druge i sebe da zauzmu isti samo-destruktivni pristup radu koji, tokom vremena, moze ozbiljno ugroziti mentalno i fizicko zdravlje, kao i odnose u porodici i u crkvi. Zbog sklonosti da sebicno iskoristi druge, kada su na vodecim pozicijama narciosidne osobe mogu zloupotrebiti podredjene bilo da je rec o vernicima ili kolegama. Narcisoidne osobe mogu cesto vrsiti pritisak na svoje kolege i podredjene da budu odlicni u svemu onome sto rade. U isto vreme sebe nece ocenjivati prema kriterijumima koje namecu drugima vec uzivati privilegije za koje smatraju da su zasluzili. Nezdrava potreba narcisoidnih osoba za divljenjem i lojalnoscu moze pretvoriti crkvu i crvene sluzbe u okruzenje puno nadmetanja i nesigurnosti. Narcisoidne licnosti mogu biti veoma uspesne u isticanju svog doprinosa u altruisticnim aktivnostima i projektiva, jer su zainteresovani za dobar imidz sebe i svoje crkve. Za njih ce sve biti o broju krstenih, velicini crkvene zgrade, broju programa, a ne o tome koliko ti programi zapravo sluze onima za koji su napravljeni. Njihov osecaj da su unikatni i posebni moze se izraziti kroz njihovo verovanje da ih je Bog pozvao na posebnu misiju ili da imaju posebnu svrhu isticuci svoje talente i privilegije kroz iznosenje svojih ‘iskustava sa Bogom’. Njihovi odnosi sa drugima su povrsni. Narcisoidne licnosti ce komunicirati sa drugima kada im je nesto potrebno, bilo da su u pitanju finansije, licne usluge ili neko ko bi ih saslusao o njihovim licnim problemima. Oni nece odrzavati odnos sa onima koji im se ne dive nego upucuju kritiku, cak i ako je konstruktivna. Ukoliko im se neko suprostavi oni mogu koristiti svoju poziciju da ga uniste.  Zbog nesposobnosti i nedostatka zelje da ostvare zdrave bliske odnose sa drugima, narcisoidne vodje u crkvi nece institirati na razvijanju zdravog zajednistva medju vernicima sto tokom vremena moze ostaviti veoma negativne posledice na duhovno stanje crkve. Mnogi se mogu pitati kako to da u hriscanskoj crkvi ciji je osnivac naglasavao poniznost i sluzbu drugima, narciosoidne licnosti dobijaju vodece polozaje. Cini se da su tokom vekova Hristovi sledbenici preusmerili paznju sa unapredjenja zajednice i sluzbe ka institucionalnoj organizaciji, programima i skupim gradjevinama. Crkva je postala zainteresovana za smernice i principe poslovanja uspesnih kompanija u svetu kako bi razvila strategije uspesnog finansiranja i ostvarivanje misionskih projekata. Popularnost samouverenih autoritarnih vodja u modernizmu i nedovoljno vrednovanje zajednice u crkvi otvorilo je put za narcisoidne licnosti zeljne moci. Hristove reci upucene ucenicima u Mateju 20: 25-28 kao da su izgubile znacenje u kulturi u kojoj narciosoidne licnosti mogu zauzeti pozicije cak i u crkvi: “A Isus dozvavsi ih rece: znajte da knezovi narodni zapovijedaju narodu, I poglavari upravljaju njim. Ali medju vama da ne bude tako; nego koji hoce da bude veci medju vama, da vam sluzi. I koji hoce medju vama da bude prvi, da vam bude sluga. Kao sto ni sin covecji nije dosao da mu sluze, nego da sluzi I da dusu svoju u otkup za mnoge.”

Narciosoidne licnosti se odupiru promeni i negiraju svoje probleme. S obzirom da su prognoze u vezi njihove promene lose, veoma je vazno prepoznati njihove karakteristike i postaviti granice u odnosima sa njima da bi se izbegla manipulacija, iskoriscavanje i zloupotreba.

Bibliografija: 

Oxford Textbook of Psychopathology, Edited by Millon, Blaney and Davis. Oxford, Oxford University Press, 1999.

Diagnosic and Statistical Manual of Mental disorders

How can the average church-goer recognize narcissistic personality disorder in leaders without being too quick to label someone? By James Patrick on November 17, 2010

Sveto Pismo ili Biblija

‘Kako podici emocionalno inteligentno dete’ autora Dzona Gotmana.

Pripremila: Marija Sunjkic

Bilo da su u braku, razvedeni ili razdvojeni, kada majka i otac ispoljavaju prezir i neprijateljstvo jedno prema drugom, njihova deca pate. Kao sto na drvo utice kvalitet vazduha, vode i zemlje u njegovom okruzenju, tako je i emocionalno zdravlje dece odredjeno kvalitetom intimnih odnosa koji ih okruzuju. Kao roditelj, vase interakcije sa drugim roditeljem uticu na detetove stavove i uspeh, njegovu sposobnost da regulise svoja osecanja i sposobnost da se slaze sa drugima. Istrazivanja su pokazala da nije sam razvod niti konflikt ono sto stetno utice na decu nego nacin na koji roditelji postupaju u raspravama. Takodje je potvrdjeno da emocionalno poucavanje moze imati ublazujuci efekat. To znaci da, kada su roditelji emocionalno prisutni za svoju decu, pomazuci im da se izbore sa negativnim osecanjima i pruzajuci im smernice kroz stresna vremene u porodici, njihova deca su zasticena od mnogih stetnih efekata porodicnih nemira ukljucujuci i razvod. Gotman je takodje pronasao da su smernice za dobro roditeljstvo iste smernice neophodne za uspesan brak. Isti interpersonalni stil koji emocionalni treneri koriste sa svojom decom, emocionalna svesnost, empatija i otvorenost za zajednicko resavanje problema – je stil neophodan za uspesan odnos u braku.

Istrazivanja obavljena u porodicama su pokazala da odredjene vrste bracne nesloge imaju duboke posledice na decje fizicko i emocionalno zdravlje, kao i na njihovu sposobnost da se slazu sa svojim vrsnjacima. Primeceno je da su deca ciji roditelji u braku izrazavaju kriticizam i prezir sklonija da imaju probleme u ponasanju i pokazuju agresivno ponasanje prema vrsnjacima. Ova deca imaju teskoce da regulisu svoja osecanja, da se koncentrisu ili umire kada su uznemireni. Takodje, majke ove dece su prijavile da su ova deca cesto imala zdravstene probleme kao sto su prehlade. Povecani nivoi hormona stresa su bili u urinu ove dece i cini se da su ona hronicno bila pod stresom. Deca roditelja koji su u neslozi su imala tendenciju da manje saradjuju u igri sa vrsnjacima i cesto su imali negativnu interakciju sa vrsnjacima u toku igre u poredjenju sa decom ciji su roditelji u srecnom braku. Istrazivanja su pokazala da bracni konflikti i razvod stavljaju decu pod veci rizik da razviju ozbiljne probleme kasnije. Teskoce pocinju u ranom detinjstvu kao rezultat losih drustvenih/socijalnih vestina i agresivnog ponasanja, sto vodi ka odbacivanju od strane vrsnjaka. Roditelji, ometeni sopstvenim problemima imaju manje vremena i paznje da posvete svojoj deci, tako da se deca bez nadzora pridruzuju problematicnim grupama dece. U ranoj adolescenciji, ova deca imaju problema sa losim uspehom u skoli, seksualno su aktivna, koriste droge ili dolaze u probleme sa autoritetima ukljucujuci i zakone. Postoje studije koje ukazuju da deca iz ovakvih porodica cesce iskuse anksioznost i depresiju nego deca iz srecnih brakova.

Pored loseg roditeljstva, mnogi eksperti veruju da roditelji u problematicnim brakovima pruzaju los primer deci kako da se slazu sa drugima. Deca koja vide svoje roditelje kada su agresivini, uvredljivi i puni prezira jedno prema drugom sklonija su da se tako ponasaju u odnosu sa svojim prijateljima. Bez primera na koji bi se ugledali kako da slusaju sa empatijom i zajednicki resavaju probleme, deca slede scenario svojih roditelja – scenario koji kaze da su neprijateljstvo i defanzivnost odgovarajuce reakcije na konfikt i da agresivni ljudi dobiju ono sto zele. Gotman smatra da bracna nesloga ima jos jedan dublji uticaj na decu posebno kada su od malena izlozena zestokim porodicnim problemima. On smatra da stres koji dolazi od odrastanja uz porodicne sukobe moze da utice na razvoj decjeg autonomnog nervnog sistema sto utice na decju sposobnost da se bori sa problemima. Psiholog Mark Kumings, koji je posmatrao decje reakcije na rasprave odraslih, je primetio da deca reaguju tako sto placu, neproketno i napeto stoje pokrivajuci usi, praveci grimace ili trazeci da se povuku i odu negde. Bebe iako ne razumeju sadrzaj roditeljskih rasprava, znaju da nesto nije u redu i reaguju sa nemirom i placom. Sve ono sto se dogadja detetu emocionalno u toku prvih par meseci zivota moze imati znacajne i dozivotne posledice na decju sposobnost da regulise sopstveni nervni sistem – kako ce reagovati na nesto, umiriti same sebe i oporaviti se od stresa.

S ozbirom da ima toliko dokaza da su sukobi izmedju roditelja stetni za dete, neki se mogu pitati da li to znaci da roditelji ne mogu imati nikakve konflikte ili ih moraju sakrivati od dece. Ne samo da bi to bila losa ideja nego je i nemoguca za ostvariti. Konflikti i ljutnja su normalni deo svakodnevno bracnog zivota. Bracni parovi koji otvoreno razgovaraju o neizbeznim razlikama i rade na svom odnosu imaju srecnije brakove dugorocno gledano. Istrazivanja su pokazala da moze koristiti deci da prisustvuju odredjenim vrstama porodicnog konflicta posebno kada roditelji izrazavaju neslaganje sa postovanjem I kada pokusavaju da nadju resenje. Kada deca nikada ne vide odrasle u svom zivotu kako se ljute jedno na drugo, izrazavaju neslaganje I resavaju problem, oni tada propustaju vazne lekcije koje doprinose emocionalnoj inteligenciji.

Gotmanovo istrazivanje je pokazalo da su deca najsrecnija i najuspesnija kada ih neko slusa, razume i uzima ih za ozbiljno.  Emocionalno poucavanje se nije pokazalo samo kao dobra zastita dece nego i braka. Emocionalni treneri  su zadovoljni i imaju stabilnije brakove. Oni pokazuju vise neznosti i divljenja jedno prema drugom. Kada govori o pogledima na brak, ovi bracni parovi sa postovanjem daju komentare o misljenju bracnog druga. Kljucna poruka za roditelje je da deca pate od istih stvari koje narasuvaju bracnu vezu. Kada roditelji – cak i ako su razvedeni – rade zajedno na unapredjenje komunikacije medju njima to ce koristiti njihovoj deci. Zastita dece od bracnog konflikta I razvoda zahteva istu otvorenu komunikaciju koja postoji kod emocionalnih trenera. Sledi nekoliko prakticnih saveta koji mogu pomocu roditeljimada zastite decu od bracnih sukoba:

Nemojte koristiti decu kao oruzje u bracnom konfliktu! Razvedeni roditelj moze ograniciti drugog roditelja da vidja decu. Ova strategija je uobicajena za majke koje su povredjene I bez ikakvog uticaja I koje osecaju da jedina moc koja im je ostala vreme sa decom. Problem se pogorsava kada ocevi nisu pruzili finansijsku pomoc svojoj deci te majke smatraju da je opravdano sto su sprecile oca da vidja decu. Ljuti bracni drugovi mogu takodje pokusati da povrede svoje bracne drugove ili bivse supruznike okrecuci decu protiv njih. Ovo se moze ostvariti time sto govore (istinite ili neistinite) stvari o drugom roditelju ili pitaju decu da uzme stranu jednog od roditelja u toku bracnih sukoba. Takvi pokusaji da se dete udalji od jednog roditelja su jedna od najstetnijih stvari koje bracni konflikt moze da prouzrokuje. Stalno uvlacenje dece u bracne sukobe moze uciniti da se osecaju odgovorni za njih, bespomocni, zbunjeni ili obeshrabreni. Vecina deca treba ljubav i podrsku oba roditelja posebno kada prolazi kroz stres zbog roditeljskih sukoba. Kada roditelji koriste dete kao politicku fudbalsku loptu da bi povredili jedno drugo, dete je to koje gubi. Savet roditeljima koji su u sukobu je da odvoje svoju ulogu roditelja i bivseg supruznika. Tada ce roditelj uciniti sve u svojoj moci da se dete oseti voljeno od strane oba roditelja cak i ako to znaci popustanje drugom roditelju. Roditelji treba da se uzdrze da kriticki govore o partneru ili bivsem supruzniku, jer to moze ostetiti odnos deteta sa tim roditeljem ili uciniti da se dece oseca krivim i nelojalnim.

Ne dopustite da se deca osecaju kao da su izmedju dve vatre. Nije neubicajno da se deca u problematicnim brakovima ponasaju kao posrednici izmedju roditelja. Ukoliko primetite da dete pokusava da posreduje izmedju vas i supruznika to je znak da je nivo konflikta suvise visok. Za dobro deteta morate umanjiti konflikt. Objasnite detetu da nije njegova duznost da se pobrine za roditelje. Mozete priznati detetu da mora da je uznemirujuce slusati mamu i tatu kako se raspravljaju ali da je ponekad neophodno da se roditelju ne slazu kada rade na svojim problemima. Dajte detetu do znanja da on ili ona nije uzrok problema medju roditeljima. Nemojte koristiti dete da prenosi poruke tipa ‘Reci svom ocu da necu da dolazi po tebe u skolu dok me prvo ne pita’ niti traziti od deteta da skriva informacije od drugog roditelja.

Dajte deci do znanja kad su konflikti razreseni! Kao sto su deca uznemirena kada vide roditelje kako se raspravljaju, tako su umireni kada znaju da su mama I tata dosli do resenja.

Uspostavite mrezu ljudi koji ce pruziti emocionalnu podrsku vasoj deci. Kada su roditelji u konfliktu, nije neobicno za stariju decu, posebno tinejdzere da se udalje od porodice i potraze emocionalnu podrsku na drugim mestima. Oni pocnu da provode vise vremena sa vrsnjacima ili u hobijima. Mogu se zbliziti sa porodicama prijatelja ili rodjaka koji nemaju toliko problema. Iako udaljavanje deteta moze biti uznemiravajuci za roditelja, ono moze biti pozitivan nacin smanjenja stresa za dete, ukoliko su ljudi I aktivnosti koje su izabrali pozitivni. Nazalost to nije slucaj sa svom decom. Neka deca nemaju nijednu odgovornu odraslu osobu kojoj bi se okrenuli. Niti imaju pristup kontruktivnim nacinima oduska kao sto su sportovi, akademske aktivnosti ili umetnost. U tom slucaju, deca obicno padaju pod lose uticaje. Istrazivanja pokazuju da su deca iz nestabilnih domova pod vecim rizikom da se pridruze delikventnim grupama vrsnjaka. Zato je veoma vazno obratiti, ne manje, nego vise paznje deci I njihovim aktivnostim u periodima porodicnog ili bracnog stresa.

Koriscenje emocionalnog poucavanja u razgovoru o bracnim konfliktima. Ako je ikada vreme da se razgovara sa decom o njihovim osecanja, to je onda kada izbiju bracni konflikti. Odvojite vreme kada ste smireni i kada mozete razgovarati sa detetom o njenim ili njegovim reakcijama na stres u domu. Mozete poceti: “Primetio sam da si cutao i otisao u sobu kada su smo se mama i ja raspravljali. Pomislio sam da te je mozda nasa svadja uznemirila.” Ohrabrite dete da prica o tugi, strahu ili ljutnji koje oseca. Slusajte empaticno dok dete prica i pomozite mu da identifikuje osecanja koja ima. Mozda cete tako otkriti strahove kojih niste bili svesni. Mozda cete otkriti da se dete plasi da ako se razdvojite on ili ona nece videti jednog od vas. Ili se dete pita gde ce ziveti i kako ce jedan roditelj obezbediti za njega ili nju. Mozda se dete plasi da je on ili ona uzrok problema i oseca krivicu zbog toga. Ili mozda dete nije svesno cega se plasi, samo oseca da ce se nesto lose desiti. Kakve god da strahove izrazi, dajte detetu do znanja da iako se mama i tata ne slazu oboje ce ga uvek voleti. Objasnite mu da mama i tata rade na najboljem resenju, cak i ako ce to ukljuciti odvojen zivot i da to nije detetova krivica.

Ostanite u toku sa detaljima decje svakodnevnice. Tajna kako zastititi dete od efekata konflikta u porodici lezi u tome sto roditelj treba da ostane emocionalno dostupan detetu. To znaci obracanje paznje na svakodnevne dogadjaje i decje emocije u vezi sa njima. Ti dogadjaji mogu biti nevezani za bracni konflikt. Zivot ide dalje za decu cak i kada su njihovi roditelji zauzeti bracnim problemima.Malo dete je mozda uplaseno jer ce po prvi put spavati u krevetu za odrasle. Starija deca mogu biti frustrirana zadacima iz matematika ili se brinuti o onome u koga su zaljubljeni. Kada roditelij nadju energiju i strpljenje da emocionalno poucavaju decu u vezi sa pomenutim svakodnevnim dogadjajima oni ce uciniti veliku stvar za decu. Deca imaju potrebu da budu emocionalno bliski sa svojim roditeljima i posebno ih trebaju u vremenu porodicne krize.

Prevela i pripremila: Marija Sunjkic

Istrazivanja su pokazala da je cesto kritikovanje, ponizavanje i ismevanje deteta destruktivno za komunikaciju izmedju roditelja i dece kao i decji dozivljaj samih sebe. U laboratoriji/stanu u kojima je Gottman, bracni i porodicni terapeut, posmatrao porodice, roditelji su izrazavali ovakvo ponasanje na razlicite nacine. Naprimer, roditelj bi ponovio sa prezirom decje izjave (dete kaze: “ne secam se te price:, a roditelj kaze: “ne secas se?”). Tokom video igre neki od roditelja su bili previse usmereni na greske koje dete pravi, opterecujuci decu sa kritikom. Drugi bi uzeli igru iz decjih ruku time pokazujuci nedostatak vere u sposobnosti deteta. Mnogi roditelji su na decje izlive gnjeva reagovali tako sto su se smejali ili ih ismevali. Kada su iste porodice tri godine kasnije ucestvovale u istrazivanju njihova deca su imala vise problema u skoli i sa svojim vrsnjacima. Ova deca su imala visi nivo hormona vezanih za stres i cesce su bili bolesni. Izvan laboratorije svakog minuta, dobronamerni roditelji narusavaju decju samouverenost stalnim ispravkama njihovih postupaka, ismevanjem njihovih gresaka i nepotrebnim mesanjem dok dete obavlja i najednostavnije zadatke. Roditelji koji su zaista svesni decjih osecanja nisu skloni da tako postupaju. Deca traze svoj identitet kroz roditelje i skloni su da veruju sta god roditelji kazu o njima. Ako roditelji ponizavaju decu svojim salama, kriticizmom i mesanjem njihova deca im se nece poveriti. A bez poverenja, bliskost je izgubljena, slusanje je otezano, a zajednicko resavanje problema postaje nemoguce. Stoga jedna od vaznih strategija emocionalnih trenera je izbegavanje kritikovanja i ponizavanja dece.

“Podizanje skele” je sledeca tehnika koju je Gottman zapazio kod emocionalnih trenera koji su sa uspehom ucili decu novu aktivnost, u laboratiji je to bila nova video igra. Ovi roditelji bi razgovarali sa decom polako i smireno dajuci im tek toliko informacija da pocnu. Zatim bi cekali da deca urade nesto kako treba i pohvalili ih. Naprimer, otac bi rekao sinu: “Odlicno! Pritiskas dugme u tacno odgovarajuce vreme” umesto da da uopstenu pohvalu kao: “Znas ti kako da igras”. Nakon upucene hvala roditelj bi dao samo malo upustva, a zatim ponavljao prethodne korake, kombinujuci hvalu i uputstva. Ova tehnika je nazvana ‘podizanje skele’ jer roditelji koriste male uspehe da ojacaju samouverenost svoje dece i pomognu im da postignu sledeci nivo. Emocionalni treneri su retko koristili ponizavanje i kriticizam da uce svoju decu. Takodje, oni se nisu mesali preuzimajuci igru od deteta.

Ignorisanje roditeljske agende je jos jedna strategija koju emocionalni treneri koriste. Roditeljske agende su obicno vezane sa promovisanje vaznih vrednosti kao sto su hrabrost, stedljivost, dobrota i disciplina. Jedan roditelj moze videti svoje dete kao lenjo i nedisciplinovano, a drugi kao suvise ozibljno bez spontanosti i humora. Bez obzira na problem, roditeljske agende cine da roditelji pazljivo prate ponasanje deteta pokusavajuci neprestano da prilagode dete ili promene njegovo ponasanje. Kada dodje do konflikta u vezi sa problemima vezanim za roditeljsku agendu, roditelj smatra da je njegova obaveza da ih istakne. Naprimer: ‘Zbog tvoje zaboravnosti opet nisi nahranih macku. Bas si bezosecajan”. Poucavanje i ispravljanje dece je vazna uloga roditelja, ali roditelji treba da budu svesni da ce roditeljska agenda, ako je izrazena bezosecajno, stati na put dobrog odnosa izmedju roditelja i deteta. Roditeljska agenda obicno sprecava roditelje da sa razumevanjem slusaju svoju decu. Kada se to desi, agenda ustvari smanjuje roditeljsku sposobnost da utice na odluke svoje dece. Marija je izrazila svoju brigu za turobnost svog sina Andreja. Ona je zabrinuta da njen 9-o godisnji sin tezi da ‘glumi zrtvu’ i ona brine da to moze uticati na njegove odnose sa drugima. Tako u kratkom razgovoru o konfliktu koji je Andrej imao sa sestrom, Marija ima agendu da nauci Andreja da preuzme licnu odgovornost za slaganje sa svojom sestrom:

“Sta je bilo duso?” pocela je. “Izgledas nekako tuzno.”

“Voleo bih da imam sestru koja je bolja prema meni”, odgovorio je Andrej.

“Pa, da li si ti dobar prema njoj?” odgovorila je Marija.

Mozete zamisliti kako se Andrej osecao kada je cuo ovo pitanje. Tu je mama za koju mu se ucinilo da je zainteresovana za to kako se on oseca. Medjutim, cim se on otvorio ona je pocela sa kriticizmom. Iako je to dobronamerni kriticizam jos uvek je kriticizam.

Sada zamislite kako bi se Andrej osecao da je Marija odgovorila ovako: “Mogu da vidim zasto se ponekad tako osecas”. Takva izjava bi jasno pokazala Andreju da se mama fokusira na njegovu tugu i da je tu da mu pomogne da razluci kakva osecanja ima prema sestri i dodje do resenja. Umesto toga, Marija je bacila krivicu na Andreja i tako ucinila da Andrej postane manje spreman da napravi promene.

Evo jos jednog primera. Majka stize u obdaniste sat vremena kasnije nego obicno da pokupi svog 3-godisnjeg sina. Dete, za koga majka misli da je ‘tvrdoglav’ pocinje da se duri. On odbija da obuce jaknu i krene. Majka moze ukoriti sina za neposlusnost ili zastati da razmisli o dogadjajima koji su prethodili ‘durenju’. Tako ona moze reci: “Danas sam dosla kasnije nego inace, jel da? Vecina tvojih prijatelja je otisla kuci. Da li si se zabrinuo?” Dete, sada kada su uvazena njegova osecanja straha i brige, moze osetiti iznenadno olaksanje i ponuditi mami zagljaj. Borba da se obuce i krene bi bila zavrsena i oni bi bili na putu kuci. Navedeni primer pokazuje da roditelj mogu odloziti razgovor o nedisciplinovanom ponasanju nakon sto razgovoraju o detetovim osecanjima koja su prethodila takvom ponasanju. Da bi se priblizila svom sinu majka mora ignorisati svoju agendu da je njen sin ‘tvrdoglav’. Veoma cesto roditelji se drze svoje agende isticuci da je detetov problem deo neke trajne karakterne mane. Oni krive dete za takvu osobinu ili manu. Andrej je preosetljiv. Rebeka je agresivna. Marko je suvise stidljiv. Sarah je zaboravna. Takvo obelezavanje postaje prepreka empatiji i postaje destruktivno, jer mala deca, nazalost, veruju svojim roditeljima i teze da potvrde roditeljske poglede kao da su bozanska prorocanstva. Nijedan roditelj ne zeli da mu deca odrastu lenja, povucena, agresivna, glupa, zlovoljna ili stidljiva. Medjutim, ne treba da dopuste da te slabosti postanu karakteristike kojima se njihova deca opisuju. Kako izbeci ovako negativno obelezavanje? Odgovor lezi u izbegavanju kritike decjih karakteristika licnosti. Umesto da kazu “Ti si neuredan” roditelji mogu reci “tvoje igracke su rasute po citavoj dnevnoj sobi’. Ili umesto “Ti sporo shvatas ili sporo citas’ mogu reci “ako citas svake veceri po pola sata poceces brze da citas’.

Stvaranje mentalne mape o detetovom svakodnevnom zivotu je strategija emocionalnih trenera koja je prisutna i kod uspesnih bracnih parova. Kada su deca uznemirena, ali ne zele da razgovaraju dobro je znati koje su osobe i dogadjaji znacajni u detetovom zivotu. Na taj nacin, roditelj je bolje opremljen da ispita uzroke detetovih osecanja i pomogne mu da ih identifikuje. Roditelj koji razvija mapu u svom umu zna ko su detetovi najbolji prijatelji, njihova lica, imena i licnosti. On zna za kog nastavnika dete kaze da je dobar ili smesan, a koji ih nervira. Takav roditelj zna detetov dnevni raspored aktivnosti i koji su predmeti koji izazivaju najvise anksioznosti i brige.

Izbegavanje ‘pristajanja uz neprijatelja’ je veoma vazno kada se deca okrenu roditeljima za razumevanje i podrsku. Zamislite naprimer da se debeljuskasta devojcica vratila uznemirena sa plesnog casa jer je nastavnik rekao nesto bezosecajno o njenoj tezini. Ukoliko je majka bezuspesno pokusavala da stavi devojcicu na dietu (roditeljska agenda), ona moze imati zelju da kaze devojcici da je ucitelj u pravu i da joj je i ona govorila da treba da smrsa. Ovo bi ucinilo da se dete oseca kao da je ceo svet protiv nje. Ali ako majka saoseca sa devojcicom rekavsi: “Zao mi je sto ti se to desilo. Sigurno si povredjena i sramota te je.” Ovo bi moglo da privuce devojcicu blize majci i tada bi devojcica vremenom dopustila majci da joj pomogne sa njenim problemom. Sta ako ste vi neprijatelj? Cak i tada roditelj moze izraziti empatiju. Naprimer, dete je ljuto sto je roditelj zbog ocena ukinuo gledanje televizije. Roditelj moze reci: “Razumem zasto si ljut. I ja bi se tako osecao na tvom mestu.”

Poredjenje detetovog iskustva sa slicnim situacijama kod odraslih je tehnika koja je posebno korisna kada roditelj ima teskocu da razume dete. Tako naprimer autori knjige “Braca i sestre bez suparnistva” nude savet roditeljima kako da razumeju ljubomoru deteta prilikom rodjenja brata ili sestre: ‘zamislite vaseg bracnog druga kako dovodi kuci ljubavnika/cu i izjavljuje da cete svi zajedno sretno ziveti od sada’.

Izbegavanje nudjenja ili nametanje resenja za detetove probleme je jos jedna strategija emocionalnih trenera. Koliko je vazna moze se videti iz sledeceg primera razgovora bracnih drugova. Zena dolazi kuci s posla, uznemirena konfliktom na poslu. Njen muz analizira problem i predlaze sta treba da uradi. Ali umesto da se oseti zahvalna za dat savet zena se oseca gore. To je zbog toga sto nije osetila da neko razume kako se tuzno, ljuto i frustrirano oseca. Jedino sto je njen muz pokazo je da problem moze biti jednostavno resen. Na taj nacin, on ili ukazuje da ona nije dovoljno pametna ili da bi trebalo i sama da dodje do resenja. Zamislite koliko bi se bolje zena osecala ako je umesto saveta muz ponudio da joj izmasira vrat ili ledja. I dok masira ledja, jednostavno slusao kako ona opisuje problem i njena osecanja u vezi sa problemom. Nakon toga, ona moze poceti da prica o resenjima i zato sto ima poverenja u svom bracnog druga zapita i njega za savet. Slicno je sa decom kao i sa bracnim drugovima. Predlagati resenja pre nego sto je izrazena empatija je kao gradjenje kuce pre nego sto su postavljeni njeni temelji.

Kao odrasli, mi cesto zaboravljamo kako se deca osecaja. Kada bi pogledali na svet njihovim ocima videli bi smo koliki je naglasak na poslusnosti i koliko malo kontrole mala deca imaju nad svojim zivotom. Neka deca ne mogu da naprave ni najmanje izbore kao sto su izbor odece koju ce obuci, sta ce jesti ili kako ce provesti svoje vreme. Mnogi od njih odrastu bez snaznog osecaja sta vole, a sta ne. Neki od njih nikada ne nauce kako da odlucuju za sebe. Sve to utice na detetovu sposobnost da se ponasa odgovorno. Deci je potrebno da vezbaju moc izbora tako sto su im ponudjene opcije. Oni treba da vide sta ce se desiti ako donesu odluke na osnovu porodicnih vrednosti ili ignorisuci ih. Takve lekcije ponekad mogu biti bolne, ali takve situacije mogu biti prilike za emocionalne trenere da ponude savete. Roditelji treba da budu uvereni da sto ranije dete nauci da izrazi sta voli i donosi mudre odluke, to bolje. Kada dete jednom dosegne mladost, sa uvecanom slobodom i pratecim rizicima, neodgovorno donosenje odluka postaje mnogo opasnije. Pored osecaja odgovornosti, prilike da biraju i odlucuju, izgradjuju samouverenost deteta. Dete ciji roditelji stalno ogranicavaju njegove odluke i izbore cuje poruku: “Ti si ne samo mali nego tvoje zelje i nisu vazne.” Takvo dete moze odrasti i biti poslusno, ali ce imati malo svesti o samom sebi. Decje zelje i izbori im pomazu da razviju svoj identitet.

Poznavanje i vrednovanje decjih snova je posebno vazno kada deca izraze zelju za necim sto je izvan mogucnosti. Naprimer, tinejdzer kaze ocu da bi voleo novi planinski bicikl, ali otac nije siguran da ga moze priustiti. Ako je kao vecina roditelja, prvo sto ce otac osetiti je iritiranost. On ce mozda reci “Kupio sam ti nov trkacki bicikl prosle godine. Ti mislis da sam ja fabrika novca?” Zamislite kako bi bilo kada ti otac za kratko razmisljao o sinovoj zelji i uziveo se u snove deteta. Mozda bi tada odgovorio: “Mislim da znam zasto hoces planinski bicikl. Voleo bi da se vozis po stazama, zar ne? Bilo bi super da i tvoji prijatelji imaju planinske bicikle i da vas mogu sve povesti na kampovanje. Mogli bismo poneti satore i opremu za pecanje….” Zatim otac moze ispitati sta je potrebno da organizuje jedno takvo kampovanje bez ili sa planinskim biciklom. On moze reci sinu da nece moci potrositi novac za bicikl, ali mu moze dati ideje kako moze ustedeti ili zaraditi novac da ga sam kupi. Najvaznije je da tinejdzer zna da ga je otac razumeo i da smatra da su njegove zelje u redu.

Vecina dece ima sesto culo o tome da li njihovi roditelji govore istinu ili ne. Emocionalno poucavanje zahteva vise nego izgovaranje fraza: “Razumem te” ili “I mene bi to naljutilo”. Roditelj moze reci pravu stvar, ali ako je ne izgovara iz srca nece se pribliziti detetu. Stoga, vazno je zaista razumeti dete pre nego sto ce to roditelj reci. Ako ne razume, roditelj moze ponavljati decje izjave i postaviti pitanja da bi bolje shvatio i saosecao sa svojim detetom.

Citanje decje literature je odlican nacin za roditelje i decu da uce o emocijama. Price izgradjuju decji recnik kada govore o osecanjima i ilustruju razlicite nacine na koje ljudi mogu postupiti sa ljutnjom, tugom i strahom. Televizijski program i filmovi takodje mogu podstaci porodicne razgovore. Medjutim, knjige su bolje, jer citalac i slusalac mogu bilo kada da se zaustave i razgovaraju o onome sto se desilo u prici. Mnogi roditelji prekinu da citaju naglas svojoj deci kada ona nauce sama da citaju. Drugi medjutim nastavljaju kroz tinejdzerske godine da citaju sofisticiranu literaturu.

Stpljenje je neophodno kod emocionalnog poucavanja. Da bi bili efektivni emocionalni treneri, roditelji moraju dati vreme detetu da izrazi osecanja bez da postanu nestrpljivi. Nemoguce je prihvatiti i vredovati decja osecaja, a u isto vreme zeleti da nestanu. Roditelji takodje treba da znaju da reci nisu uvek potrebne da bi se izrazilo razumevanje. Spremnost roditelja da bude sa detetom dok je tuzno ili uplaseno moze mnogo da govori. Dodir, kao sto je naprimer zagrljaj ili potapsana ledja obicno govori vise od reci kada je dete tuzno ili uplaseno.

Kada su roditelji emocionalno povezani sa decom, postavljanje granica ponasanja dolazi kao rezultat istinske reakcije na decju neposlusnost. Tako deca reaguju na roditeljska osecanja cak i kad nije upotrebljena kazna. Postovanje i bliskost izmedju roditelja i deteta postaje glavni motivator da se postuju pravila. Zato je toliko vazno da se izbegnu ponizavajuci komentari i vredjanje dece. Dete koje je roditelj istukao ili nazvao smotanim, aljkavim I glupim ce biti sklono da se udalji od roditelja, a ne da ga zadovolji.

Kao sto se moze primetiti emocionalno poucavanje nije uvek jednostavno. Zahteva vreme, strpljenje i tehnike koje podsticu roditelje da budu svesni svojih sopstvenih kao i osecanja svoje dece. Iako nisu bez prepreka, iznad pomenute strategije emocionalnih trenera se isplate dugorocno, jer razvijaju blizak odnos poverenja izmedju roditelja i dece, a time i olaksavaju roditeljima da postave granice prihvatljivog ponasanja svoje dece.

Bibliografija

Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuster Paperbacks, 1997.

Richard M. Davidson

Prevod: Marija Sunjkic

Istorijski izvestaj o Davidovoj preljubi sa Vitsavejom (2 Samuilova 11-12) se cesto tumacio ukazujuci na Vitsaveju kao zaverenika ili barem saucesnika. Naprimer, Randall Bailey tvrdi da je Vitsaveja bila ‘voljni i podjednak ucesnik u onome sto se desilo’. H.W. Wertzberg predlaze mogucnost ‘zenskog flertovanja’; a Lillian Klein govori o ‘Vitsavejinom saucesnistvu u seksualnoj avanturi’. Slicno, prema Cheryl A. Kirk-Duggan, ‘tekst implicira da je Vitsaveja trazila da bude ‘pozvana’ i ‘uzeta’. Da li ova tumacenja predstavljaju nameru autora teksta? Kako da znamo?

Izvestaj u 2 Samuilovoj 11-12 prestavlja jedan od najboljih biblijskih primera sofisticiranog i kompleksno napisanog dela literature koji zahteva paznju i osetljivost za autorove umetnicke izraze da bi citalac mogao da shvati teoloske istine istaknute u tekstu. Ovde je sumirano 18 dokaza koji su me uverili – suprotno uobicajnim tumacenjima – da je Vitsaveja bila zrtva zloutrebe moci od strane Davida i da autor osudjuje Davida, a ne Vitsaveju.

Analiza teksta u 2 Samuilovoj 11-12

1.     Literarna struktura. Yehuda Radday u svojoj literarnoj analizi 1 I 2 Samuilove otkriva kijazam (kijasticku strukturu) u obe knjige. Davidov greh prema Vitsaveji (zabelezen u 2 Samuilovoj 11-12) je u centru kijasticke structure 2 Samuilove, kao sto Saulov promasaj da unisti Amalike (1 Samuilova 15) predstavlja vrhunac kijazma u 1 Samuilovoj. Prva polovina svake knjige prikazuje uspesno uzdizanje Saula I Davida; centralna poglavlja kijazma opisuju moralne promasaje oba cara, njihov ‘najveci greh’; I poslednji deo svake knjige prikazuje opadanje moci cara kao rezultat njegovog greha. Tako, 2 Samuilova 11-12 sluzi kao glavni dogadjaj u Davidovom zivotu, koji vodi ka njegovom slabljenju integriteta I moci. Naglasak u okviru literarne structure 2 Samuilove ukazuje na Davidov moralni pad kao kriticni dogadjaj u njegovom zivotu I nedvosmisleno polaze krivicu za moralni pad na njega.

2.     Istorijski kontekst (1 I 2 stih). Vec u uvodu ovog izvestaja sa dugackom recenicom o ratu predstavljen je ironicni contrast ‘A kad prodje godina, u vrijeme kad carevi idu na vojsku, posla David Joava I sluge svoje s njim, I svega Izrailja, te potirahu sinove Amonove, I opkolise Ravu’ uporedjeno je sa kratkom izjavom o Davidu: ‘a David osta u Jerusalimu.’ Red reci u ovoj poslednjoj recenici na jevrejskom istice subjekat ‘David’ stavljajuci ga na prvo mesto zavisne recenice umesto da prati uobicajni red – glagol pracen subjektom, sto je jednako podvlacenju Davidovog imena u srpskom jeziku. U vreme u kome su carevi isli u rat, Davidovi generali I njegova vojska, ‘ceo Izrael’ rizikuje svoje zivote na ratistu, car David ostaje kod kuce u Jerusalimu. Savremeni citaioci su svesni da su ljudi u vremenu koji opisuje knjiga Samuilova ocekivali da njihovi carevi ‘idu pred njima I vode njihove ratove’ (1 Samuilova 8.20), I secaju se da je David stekao ugled u pocetku kao jak I neustrasiv vodja kada je isao u bitke za razliku od cara Saula koji je ostajao kod kuce (1 Samuilova 18.19; 2 Samuilova 5.2). Kao sto Meir Sternberg primecuje ‘ovo je prvi rat u kojem David propusta da vodi svoju vojsku’. Ironija raste u 2 stihu kada, u suprotnosti sa nacijom koja se bori kod Rave, autor opisuje Davida u izolaciji, ‘vodeci besposlen zivot u Jerusalimu, koristeci svoje slobodno vreme, ustajuci uvece I setajuci po krovu.’

3.     Topografski I arheoloski podaci (stihovi 2.8 do 10.13). Arheoloska iskopavanje Davidovog grada su otkrila vertikalni zid koji je verovatno podrzavao carsku palate u Davidovo vreme, a neki ostaci Davidove carske palate jos nisu otkriveni. Uzdignut polozaj carske palate jasno pokazuje da je David imao dominantan pogled na naseljena podrucja doline Kidron ispod palate. Cak I danas onaj koji stoji na vrhu ostataka carskog grada moze imati jasan pogled na dvorista kuca u modernom naselju Silvan. Tekst na jevrejskom ukazuje da je Vitsavejina kuca bila medju naseljima u dolini ispod palate (8 do 13 stiha 5 puta ponavlja da Urija treba da ‘ide dole’ (yarad) svojoj kuci iz palate). Arhitektonske rekonstrukcije tipicne cetvorosobne kuce u Izraelu otkriva otvoreno dvoriste u kome su se ukucani verovatno kupali. Svi ovi podaci zajedno potvrdjuju da je David sa krova mogao da vidi zenu koja se kupa bez namere da provocira.

4.     Vreme dana (2 stih) I svrha kupanja (2 I 4 stih). Nije slucajnost da autor pominje vreme dana u kome je David video Vitsaveju da se kupa. Rano je vece. Cetvrti stih istice svrhu Vitsavejinog kupanja; ona obavlja ritualno ciscenje nakog mesecnog ciklusa kao sto je to zahtevano u 3 Mojsijevoj 15.19.28. Prema Levitskim zakonima, zena je bila ‘necista sedam dana’ (19 stih), I brojanje dana se zavrsa uvece pri zalasku sunca (biblijski pocetak sledeceg dana). Stoga, vece, nakon zalaska sunca, bi bilo uobicajno vreme kada zena zavrsava svoj mesecni ciklus I obavlja ritualno pranje. Nema nagovestaja namerne zavere od strane Vitsaveje u ovom delu teksta. Radije, dok Vitsaveja pokusava verno da ispuni zakone o necistoti, David je pozudno gleda.

5.     Davidovo setanje po krovu palate (2 stih). Cinjenica da je David setao I ugledao Vitsaveju kako se kupa takodje ukazuje na slucajnost, ne na zaveru. Da David nije vrebao Vitsaveju posebno se istice u 3 stihu u kome on nije znao za njen identitet I zatrazio je da se raspitaju o njoj. U isto vreme, Davidova setnja po krovu palate u ovo doba dana otkriva prve korake na njegovom moralnom padu. Nije nerazumno pretpostaviti da je opste prihvaceno pravilo pristojnosti Davidovog vremena bilo shvatanje da nije pristojno gledati sa krova u komsijsko dvoriste u ovo doba dana, zbog postovanja privatnosti, s obzirom da je to bilo vreme kada su se ljudi kupali. Danas je jos uvek ovo nepisano naglaseno pravilo ponasanja koje preovladjuje u kulturi Srednjeg Istoka (koje sam I sam iskusio dok sam boravio u Jerusalimu). Davidovo setanje po krovu u ovo doba dana znacilo je biti na pogresnom mestu u pogresno vreme, prizivajuci iskusenje da iskvari misli I postupke. Da je Davidov greh zapoceo pozudnim gledanjem sa krova postaje jasno kasnije u tekstu kada Gospod izrice sud nad Davidom zbog njegovog greha. Natan prorice Bozansku osudu ‘oko za oko’: ‘I uzece zene tvoj na tvoje oci, I da cu ih bliznjemu tvojemu, te ce spavati sa zenama tvojim na viciku svakome’ (2 Samuilova 12.11). Prema 2 Samuilovoj 16.21,22 Davidov sin Avesalom siluje oceve zene/konkubine na krovu oceve palate. Moshe Garsiel pronicljivo istice paralelu izmedju Davidove pozude sa krova I silovanju Davidovih zena na istom tom krovu od strane njegovog sina. Autorov opis Davidove setnje po krovu palate, ugrozavajuci privatnost svojih podanika, takodje ga postavlja na mesto despota koji moze da trazi I bira sta hoce.

6.     Identitet zene koja se kupa (3 stih). Kada se David raspitao za identitet one za kojom je zudeo, bilo mu je receno: ‘Nije li to Vitsaveja kci Elijamova zena Urije Hetejina?’ (3 stih). Informacije o Vitsavejinom identitu su od ogromnog znacaja kada se shvati da su oboje – I Vitsavejin otac (Elijam) I muz (Urija) ukljuceni u posebnu grupu vojnika koji su nazvani ‘tridesetorica’ junaka (2 Samuilova 23.13,34,39). Ovi ljudi su bili Davidovi bliski saradnici, drugari koji su se borili sa Davidom I pre nego sto je on postao car! Dalje, Elijam je bio sin Ahitofela koje je bio Davidov licni savetnik (2 Samuilova 15.12; 1 Dnevnika 27.33). Pitanje ‘Nije li to Vitsaveja, kci Elijamova, zena Urije hetejina?’ trebalo je da pecne Davidovu savest I obuzda njegovu pozudu. Prepoznavajuci tako bliske veze izmedju Davida I Vitsavejinog muza I oca I dede, cini Davidov greh protiv Vitsaveje jos drskijim I strasnijim. On je uzeo zenu/cerku/unuku svojih prijatelja.

7.     Ubrzan tempo izvestaja (4 stih). Brz tok izvestaja u 2 Samuilovoj 11.4 predstavlja Davidovo impulsivno popustanje pozudi kada on ‘posla poslanike, da je dovedu; I kad dodje k njemu, on leze s njom.’ Niz glagola u tekstu (ugleda… posla… propitaju… posla… leze s njom) ukazuje na Davidovu inicijativu, ne Vitsavejinu. Ovi glagoli, kao sto to istice Trevor Dennis, ‘govore o njegovoj zloupotrebi moci I Vitsaveje. Ove se radi u strasnoj iznenadnosti njegovih postupaka. Nema vremena za razgovor, nema vremena za brigu, a posebno ne za ljubav, nema vremena za propisano ponasanje na dvoru’. Posebno, Vitsavejin postupak dolaska kod Davida (‘dodje k njemu’ 4 stih) istice poslusnost komandi njenog suverenog vladara. Pozvana od strane cara, ona mora poslusati. Ovo tumacenje je kasnije potvrdjeno upotrebom istog izraza u vezi sa Urijinim pozivom od strane Davida I njegovim poslusnom dolasku (2 Samuilova 12.7). Da se nije moglo igrati sa Davidovim komandama potvrdjuje kasnije Urijino iskustvo: ‘Urijino neizvrsavanje Davidovog predloga, komandi I manipulacija kostalo ga je njegovog zivota’. Vitsaveja je prikazana kao ‘bespomocna zena koja je bila zrtva Davidove moci, pola I nasilja.’

8.     Glagoli inicijative koji ukazuju na Davidovu zloupotrebu (4 stih). Dva glagola koja su u sredistu dogadjaja u kojima je David subjekat su: uze/dovedu I leze s njom. Izraz laqah (uze/dovedu) u kontekstu poslanih carskih poslanica moze se razumeti kao prikupiti sto jasno ukazuje na psiholosku moc pritiska od strane Davida a ne dobrovolji tajni dogovor od strane Vitsaveje. Prema tekstu, David salje poslanike (mnozina), ali je glagol dovede/uze u jednini muskog roda (on je dovede ili on je uze). Iako su moderne verzije nejasne u ovom delu teksta, dajuci utisak da su poslanici doveli zenu, jevrejski tekst nedvosmisleno ukazuje da je ‘on’ David (preko poslanika) uzeo/doveo Vitsaveju. Koristeci izraz laqah (uzeti), autor teksta jasno istice da je naglasak na odgovornosti subjekta preduzete akcije. Davidovo ‘uzivanje/dovodjenje’ Vitsaveje cini da odgovornim za njen dolazak njemu. Ceo tok izvestaja predlaze da je Vitsaveja bila ranjiva kada je dosla na dvor a cak I ranije. Ko bi je na dvoru zastitio od carevih planova? Cini nam se niko. Irmtraud Fischer objasnjava: “Da je zena (Vitsaveja) povikala za pomoc, niko se ne bi usudio da udje u carske odaje I izbavi zenu od onoga koji je odlucio da je prisili na seksualni odnos.” Izraz ‘leze s njom’ koji se koristi za seksualni odnos izmedju Davida I Vitsaveje ne naglasava upotrebu fizickog nasilja od strane Davida, kao sto je slucaj u opisu silovanja Dine (1 Mojsijeva 34) I Tamare (2 Samuilova 13). Ipak tekstovi o zakonima u Mojsijevim knjigama (5 Mojsijeva 22.25-27), koriste izraz ‘leci sa’ u kontekstu silovanja. Ako se uzme u obzir kontekst prisile (barem psiholoske) u ovom poglavlju, najbolji prevod da opisuse Davidov postupak je zloupotreba moci, u kojoj osoba koja ima poziciju vodje zloupotrebljava moc da bi potcinila seksualno osobu bilo da je ta osoba pristala na to ili ne. David, car pomazan od strane Boga, koji je trebao da brani bespomocne I ranjive, zloupotrebljava one koji su ranjivi. Kao sto se seksualni odnos izmedju odrasle osobe I maloletne osobe, cak I sa slaganjem maloletnika smatra silovanje, tako se I seksualni odnos izmedju Davida I njegovog podanika Vitsaveje (cak I ako je Vitsaveja pristala pod psiholoskim pritiskom nekoga ko ima moc) moze smatrati silovanjem ili zloupotrebom moci.

9.     Vitsavejina reakcija na zloupotrebu moci (4 stih). Autor istice da je nakon seksualnog odnosa Vitsaveja na svoju inicijativu otisla svojoj kuci I nije pokusala da ostane na dvoru (4 stih). Ona je odlucila da nastavi da zivi kao Urijina zena. Njena poruka Davidu nakon sto saznaje da je trudna je slika onoga sto joj je ucinio David: on salje poslanice da je dovedu, tako I onda salje poruku njemu da je trudna. Vitsavejina poruka Davidu da je trudna ne ukazuje da je ona saucesnik u dogadjaju vec pokazuje da je ona zrtva koja trazi da onaj koji ju je prisilio na seksualni odnos preuzme odgovornost.

10.  David nastavlja da zloupotrebljava carsku moc da dovede Uriju (6 stih). 6 stih sadrzi samo jedan glagol – posla (salah) I ovaj glagol se koristi tri puta u istom stihu da opise Davidovu upotrebu carske moci da dovede Uriju: I posla k Joavu… poslji mi Uriju… I posla Joav Uriju. Ne treba zanemariti paralelu izmedju Davidovog postupka prema Vitsaveji I njegovog postupka prema njenom muzu u istom poglavlju. Kao sto je poslao da dovede Urijinu zenu, tako David salje po Uriju. Kao sto je Urija bio bespomocan I morao da uradi ono sto car zahteva, tako je I Vitsaveja bila primorana da poslusa carevu naredbu. Davidova seksualna zloupotreba Vitsaveje je uporedjena sa Davidovom zloupotrebom moci kada je ubio Uriju.

11.  Vitsavejina reakcija na vest o Urijinoj smrti (26-27 stiha). Snazan izraz osecanja koji se koristi u opisu Vitsavejinog zaljenja za Urijom kada je saznala da je ubijen, potvrdjuje da Vitsaveja nije bila saucesnik sa Davidom: ona je ne samo ispostovala ono sto obicaji zaljenja zahtevaju (ebal, 27 stih) nego plaka (jaukati/zaliti sa velikim tugom) (sapad, 26 stih). Autor ovde koristi snazan izraz za njeno zaljenje, mnogo vise ispunjen emocijama nego izraz koji koristi u sledecem stihu da opise zaljenje.

12.  Ukazivanje na Vitsaveju kao Urijinu zenu u vreme Urijine smrti (26 stih). Cinjenica da autor jos uvek naziva Vitsaveju ‘zenom Urije’ ukazuje na njenu vernost svom muzu nakon onoga sto se desilo kao I nastavak teksta ‘poginuo muz njezin Urija’. Koristeci izraz baal (gospod) u ovom tekstu, autor istice da je ‘Urija njen gospod/muz a ne David’. Dalje, vazno je primetiti da autor teksta pazljivo izbegava koriscenje Vitsavejinog imena kroz citav opis Davidovog greha, sa namerom da predlozi da Vitsaveja nije licno odgovorna.

13.  Slika Davidove bezobzirnosti I okrutnosti prema Vitsaveji (27 stih). Nakon sto je prosao period zaljenja, prema 27 stihu David je ponovo poslao po Vitsaveju I ‘pokupio’ je. Jevrejska rec asap (koja se obicno koristi da opise zetvu kukuruza ili pokoravanje vojske) ukazuje da proracunatu bezobzirnost cara Davida, koja je ranije izrazena u zloupotrebi njegove moci kada ju je doveo u palate.

14.  Autorova jasna osuda Davida a ne Vitsaveje. U istom stihu nalazi se kljucna izjava o krivici: ‘ali ne bese po volji Gospodu sto ucini David’ a ne Vitsaveja. Kao sto Dennis istice: ‘Bog ovde osudjuje Davida a ne Vitsaveju. Najprirodnije tumacenje je pretpostaviti da je Vitsaveja bila neduzna u celom dogadjaju, a takodje I Davidova zrtva a ne njegov saucesnik.’ Oni koji iznose argument kao ‘Mogla je da kaze ne!’ ne cuju teolosku poruku koja preovladjuje u tekstu.

15.  Natanova prica I tumacenje koji izricu osudu Davida a ne Vitsaveje (2 Samuilova 12:1-6). Prica koju je prorok Natan izneo Davidu u sledecem poglavlju potvrdjuje zakljucak da je David taj koji je osudjen za ono sto je ucinio oboma I Vitsaveji I Uriji. Natan uporedjuje ‘malu ovcicu’ sa Vitsavejom, koja ‘mu je na krilu spavala’. Dennis izvlaci zakljucak: ‘Sada nema sumnje. Ovcica u Natanovoj prici je neduzna zrtva. Nista ne moze biti jasnije. To znaci da je Vitsaveja u 11 poglavlju takodje neduzna zrtva. Osim ako su, naravno, obojica I Natan I Bog pogresno protumacili dogadjaje!’ Natan I Bog nisu pogresno protumacili I osudili. Dalje, Natan objavljuje smrt deteta koje je zaceto tokom seksualnog odnosa koji je David imao sa Vitsavejom kao bozansku osudu za Davidov greh, ne za greh Davida I Vitsaveje (2 Samuilova 12.13-14). Natan je lako mogao da koristi mnozinu I kaze ‘Gospod je pronio grehe vase’, ukazujuci na oboje Davida I Vitsaveju, jer se mnozina pojavljuje u drugim biblijskim tekstovima u kojima su parovi osudjeni zajedno (5 Mojsijeva 22.22,24), ali kroz citavo poglavlje, Natan dosledno korisni jedninu, ukazujuci samo na Davidov greh.

16.  Uzdizanje Vitsaveje kao ucesnika u Davidovoj lozi (2 Samuilova 12.24-25). Nakon sto se David pokajao za svoj greh I bilo mu je oprosteno, on I Vitsaveja su imali jos jednog sina, Solomuna, I autor daje iznenadjujucu izjavu ‘I mi obese Gospodu’ (24 stih). Vitsavejin sin a ne sinovi drugih Davidovoih zena, postaje Bogom izabran naslednik Davida I deo carske loze (1 Carevima 1). Dok je Davidov greh osudjen od strane Gospoda, Vitsaveja je blagoslovena time sto postaje majka sledeceg Izrailjskog cara.

17.  Vitsavejina vernost u vremenu pobude protiv Davida (1 Carevima 1). U Saumilovim knjigama I knjiga o carevima Vitsaveja je dosledno predstavljena kao odana Davidu I interesima carstva, cak I kada su cara izneverili oni najblizi. Tokom Adonijinog pokusaja da preuzme carstvo, Vitsaveja predstavlja jednu od par retkih osoba koja je odana davidu I carskom dvoru. Vitsaveja, svestenik Sadok, prorok Natan I nekoliko drugih ostaju verni cak I kada general Joav I svestenik Avijatar uzimaju stranu Adonije, I Vitsaveja igra kljucnu ulogu, ohrabrena od strane Natana, u motivisanju Davida da predstavi Solomuna kao svog naslednika pre nego sto bude kasno (1 Carevima 1.11-31). U kasnijim pokusajima Adonije da ugrozi Solomuna, Vitsaveja se otkriva kao neko ko veruje ljudima I prasta, cak je spremna da za uslugu Adoniji pita sina Solomuna, jasno nesvesna da takva usluga moze biti pokusaj da se carstvo preotme od Solomuna (1 Carevima 2.13-22). Zakljucak ovog dogadjaja pokazuje da car Solomun nije smatrao Vitsaveju odgovornom, nego svog polu brata koji je hteo da iskoristi naivnu spremnost njegove majke da mu ucini uslugu (1 Carevima 2.23-25). U svetlu pozitivnog opisa Vitsaveje u drugim tekstovima Samuilovih knjiga I knjiga o carevima, svaki pokusaj da se ona predstavi kao saucesnik u 2 Samuilovoj 11 poglavlju je nedosledan kada se uzme u obzir siri kontekst ovog dogadjaja.

18.  Vitsaveja kao predak Mesije (Matej 1.6). Hriscani mogu dodati jos jedan dokaz u pozitivnom karakterisanju Vitsaveje u bibliji. Vitsaveja je izabrana od strane jevandjeliste Mateja kao jedna od 5 zena koje su uklucene u Isusovu geneologiju. Ona je ukljucena medju uzdignutim zenama u mesijanskoj lozi! U svetlu dokaze koji su prethodno izneseni, zakljucujem da Vitsaveja nije zlobna licnost, niti saucesnik u dogadjaju opisanom u 2 Samuilovoj 11-12, vec neduzna zrtva zloupotrebe moci od strane cara Davida. Koriscenjem mnostva tehnika u ovom poglavlju, autor jasno istice da je bozanska osuda protiv prisiljenog seksualnog odnosa I zloupotrebe moci.

Dogadjaj sa Davidom I Vitsavejom I Adventisticka tradicija

Adventisti sedmog dana, kao I mnogi drugi hriscani nisu bili imuni od krivljenja Vitsaveje, bar delimicno u dogadjaju u 2 Samuilovoj 11-12. Naprimer, Biblijski komentar adventista sedmog dana kaze: ‘nema indikacija das u Davidovi poslanici uzeli Vitsaveju silom. Vitsaveja je bila lepa, I nije bila imuna na iskusenja. Moguce je da joj je laskala careva ponuda, I da mu se potcinila bez otpora.’

Medjutim, postoji izuzetak medju Adventistickim tumacenjima vezano za Vitsaveju. Adventiski komentator Elen Vajt, stoji nasuprot preovladjujuceg trenda tumacenja dogadjaja od strane muskaraca I jasno stavlja krivicu samo na Davida a ne na Vitsaveju, kao onoga koji je pocinio veliku nepravdu I zgresio protiv Vitsaveje kao I protiv njenog muza Urije. U mnogim komentarima na ovaj starozavetni dogadjaj, Vajt dosledno predstavlja Davidov tezak greh protiv Vitsaveje a ne sa njom. Prema njoj, Vitsaveja je ta kojoj je ucinjena nepravda I nijedna rec osude ne treba da joj bude upucena, jer je zrtva Davidove nepravde. Dalje, Elen Vajt opisuje Vitsaveju u njenom kasnijem zivotu kao Davidovu zenu I Solomunovu majku ne kao lukavu osobu nego kao veran ostatak u Davidovom carstvu. Evo nekih od njenih komentara opisanog dogadjaja I njen opis Vitsaveje:

David je morao gorko da oseti plodove svoje greske. Njegovi sinovi su pocinili iste grehe za koje je on bio kriv. Amnon je pocinio veliko nedelo. Avesalom ga je ubio da bi se osvetio. Tako je David stalno bio podsecan na svoj greh I bio primoran da oseti punu tezinu nepravde koju je naneo Uriji I Vitsaveji. E.Vajt, Duhovni darovi, 89.

Kako je vreme prolazilo, Davidov greh protiv Vitsaveje je postao poznat I sumnja se podigla da je on mozda planirao Urijinu smrt. E.Vajt, Patrijarsi I proroci, 720.

David je pocinio tezak greh protiv oboje Urije I Vitsaveje, I sada je to bolno osecao. Ali koliko veci je bio njegov greh protiv Boga. E.Vajt, Patrijarsi I proroci, 722.

Odmetanje Ahitofela, jednog od najsposobnijih I najproracunatijih politickih vodja, bilo je podstaknuto osvetom za porodicnu sramotu koja se tice nepravde koja je ucinjena Vitsaveji, koja je bila njegova unuka. E.Vajt, Patrijarsi I proroci, 735.

Pobuna je bila sazrela, njeni ucesnici su se sakupili na velikoj gozbi da proglase Adoniju kraljem, kada su njihovi planovi preokrenuti brzom akcijom nekoliko vernih ljudi, glavnim medju njima Sadok svestenik, Natan prorok I Vitsaveja Solomunova majka. E.Vajt, Patrijarsi I proroci, 749.

Elen Vajt, u skladu sa slikom koju pruza Biblija, jasno istice Davidovu ulogu u grehu protiv neduzne Vitsaveje.

Zakljucak

Istina je da postoje biblijski tekstovi koji upozoravaju protiv zena koje zavode muskarce I kojima je upucena bozanska osuda (‘nemoralne zene’ u Pricama 1-9) I zene koje su zajedno sa muskarcima pocinile seksualno nemoralno ponasanje (5 Mojsijeva 22:22,24). Medjutim, izvestaj o Vitsaveji nije primer takvog teksta. Tekst o Davidu I Vitsaveji izrice osudu samo protiv muskarca a ne zene, protiv Davida I svih muskaraca koji su zlupotrebili svoju moc I seksualno iskoristili zene. Zloupotreba moci u seksualnom odnosu dobija najstrozu osudu u ovom biblijskom poglavlju.

Vaspitni postupci roditelja ili roditeljski stil igra vaznu ulogu u razvoju deteta. Tokom ranih 1960-ih psiholog Diana Baumrind je uradila istrazivanje na 100 predskolske dece I predlozila da postoje cetiri roditeljska tipa: autoritativan, autoritarni, popustljivi I ravnodusni. Autoritativni roditelji imaju visok stepen topline i nadzora, oni su brižni i osetljivi prema deci, ali takodje imaju postavljaju jasne granice u vezi sa onim sto je deci dozvoljeno. Deca autoritativnih roditelja su znatiželjna, samouverena, akademski uspešna i nezavisna. Autoritarni roditelji imaju nizak stepen topline a visok nadzora, vrlo su zahtevni, uspostavljaju strogu kontrolu nad ponašanjem dece, a ispunjavanje svojih zahteva osiguravaju pretnjama i kaznama. Njihova deca su osetljiva, lako se iznerviraju, ćudljiva su, agresivna i pokazuju probleme u ponašanju. Popustljivi roditelji imaju visok stepen topline, ali nizak nivo nadzora, puni su ljubavi ali ne postavljaju jasne granice u vezi sa ponašanjem deteta. Kao rezultat njihova deca su impulsivna, nezrela i slabo kontrolišu svoje ponašanje. Ravnodušni roditelji imaju nizak nivo topline i nadzora. Zanemarana deca ravnodusnih roditelja se ponasaju neprimereno I zahtevno u socijalnim interakcijama.

Dzon Gotman, jedan od najuticajnih istrazivaca koji je proveo 35 godina radeci istrazivanja u vezi sa brakom i roditeljstvom, dosao je do zakljucka da emotivne interakcije izmedju roditelja i dece imaju jos veci uticaj na razvoj deteta nego stepen nadzora i topline kao sto se to prethodno mislilo. Gotman primecuje da se saveti roditeljima cesto ne bave emocijama nego baziraju na teorijama o vaspitanju koje se fokusiraju na ponasanje. Medjutim, zakljucuje Gotman, cilj nije samo odgajiti decu koja su poslusna, vec im pomoci da postanu moralni i odgovorni ljudi koji ce dati doprinos drustvu, imati moc da prave licne izbore, koji ce imati dobre odnose sa prijateljima i bracnim drugovima i sami postati dobri roditelji.

U svom istrazivanju Gotman je otkrio takozvane emocionalne trenere – roditelje koji razvijaju blizak odnos sa svojom decom kada im nude razumevanje i pomazu im da se izbore sa osecanjima kao sto su ljutnja, tuga i strah. Za razliku od drugih teorija o roditeljstvu koje nude strategije sa kojima bi se kontrolisalo ponasanje deteta, poslusnost i osecaj odgovornost kod dece emocionalnih trenera dolazi kao rezultat ljubavi i bliskosti koje deca osecaju unutar svojih porodica. To je zbog toga sto dobro roditeljstvo zahteva nesto vise nego intelekt – dobro roditeljstvo zahteva emocije! Poslednjih dve decenije otkriveno je da emocionalna inteligencija igra cak vazniju ulogu nego IQ u postizanju uspeha u razlicitim oblastima zivota ukljucujuci porodicne odnose. Daniel Goleman, psihilog i autor knjige “Emocionalna inteligencija” kaze da je porodica prva skola u kojoj ucimo kako se osecamo i kako drugi reaguju na nasa osecanja. U ovoj skoli deca uce ne samo kroz ono sto roditelji govore nego i kroz modele koje pruzaju u nacinu kako upravljaju svojim osecanjima. Gotman predlaze da postoje cetiri roditeljska stila u vezi sa odnosom prema emocijama.

Roditelji koji zanemaruju

Deca roditelja koji zanemaruju obicno nisu mogla da razgovaraju o problemima ili svojim osecanjima jer su se plasili gnjeva roditelja, posebno ako je roditelj bio agresivan. Ova deca vrlo rano nauce kako da zatvore vrata negativnih osecanja. Kad odrastu i stupe u brak oni cesto nastave da zanemaruju i potiskuju svoja osecanja kada god osete neki emocionalni bol ili konflikt. Odrasle osobe koje su imale roditelje koji su ih zanemarili imaju problem da se suoce sa osecanjima svoje dece. Oni ce preuzeti suvise odgovornosti za bol svoje dece i pokusati da poprave svaku nepravdu ili bol. Tokom vremena osetice se preoptereceni I doziveti decje izrazavanje tuge I ljutnje kao nemoguce zahteve. Kao rezultat osecaja frustracije ovi roditelji ce zanemariti ili minimizirati decju uznemirenost. Mnogi roditelji postaju eksperti u ‘umanjivanju’ decjih negativnih osecanja. Oni ce pokusati da skrenu paznju detetu pricajuci o necem lepom, dajuci im poklon ili ce cak napraviti salu u vezi sa decjim osecanjima. Svoj stav ce odbraniti objasnjenjem da negativna osecanja male dece su obicno rezultat njihovog nedostatka znanja i zato nemaju vrednosti u poredjenju sa onim sto iskuse odrasli.  Ovo naravno ne znaci da su svi roditelji koji zanemaruju neosetljivi. Mnogi od njih iskreno brinu za svoju decu, ali u isto vreme veruju da su negativna osecanja toksicna i da deca ne treba da im budu izlozena. Kad sednu sa decom da razgovaraju o resenju problema, ovi roditelji se fokusiraju na to kako da deca ‘prebole’ osecanje umesto da se fokusiraju na osecanje koje dete ima i ono sto ih je prouzrokovalo. Neki od roditelja koji zanemaruju, negiraju ili ignorisu decja osecanja iz straha da ce izgubiti kontrolu i osetiti se preplavljeni osecanjima. Takvi roditelji ce izjednaciti negativna osecanja sa pojavama kao sto su poplava, vatra, ekspolozija ili oluja. Oni su verovatno imali veoma malo podrske i pomoci od strane svojih roditelja kad su bili deca. Sada kao odrasle osobe kada osete tugu boje se da ce se ta tuga pretvoriti u dugotrajnu depresiju, ili kad se ljute boje se da ce biti van kontrole i nekog povrediti.

Roditelji koji osudjuju

Roditelji koji osudjuju su veoma slicni roditeljima koji zanemaruju sa razlikom da ne samo ignorisu, negiraju i umanjuju decja osecanja, nego ih i ne odobravaju, cak i kaznjavaju. Deca su kaznjena za izrazavanje osecanja kao sto su ljutnja, strah ili tuga. Umesto da se fokusiraju na razumevanje decjih osecanja, roditelji koji osudjuju se fokusiraju na ponasanje. Oni cesto vide decje suze kao nacin manipulacije. U ekstremnim slucajevima roditelji pokusavaju da nauce decu da ne izrazavaju nikakva negativna osecanja. Deca koja su bilja prekorena, izolovana ili kaznjena zbog izrazavanja osecanja primaju snaznu poruku da je velik rizik biti emotivno intiman. Deca roditelja koji osudjuju verovatno imaju najnizi nivo emocionalne inteligencije. To je zbog toga sto deca kojima nije dozvoljeno da iskuse osecanja i efektivno Ih regulisu, odrastaju nepripremljena da se suoce sa zivotnim izazovima.

Laissez-faire roditelji (francuski izraz koji se moze prevesti kao ‘pusti da prodje’)

Za razliku od prva dva tipa roditelja, Laissez-faire roditelji izrazavaju razumevanje za bilo sta kroz cega njihova deca prolaze. Medjutim, oni su obicno nespremni da pruze savet sta da deca rade sa negativnim osecanjima. Ovi roditelji tesko mogu da pomognu deci da nesto nauce iz svojih emocionalnih iskustava i ne postavljaju granice u vezi sa decjim ponasanjem. U ime bezuslovne prihvacenosti, ovi roditeji dopustaju svojoj deci sve i tako deca uce da je u redu izraziti osecanja i na neprikladan nacin. Ljuta deca mogu postati agresivna i povrediti druge sa svojim izrazavanjem osecanja. Tuzna deca ce plakati bez ikakvog znanja kako da se smire. Roditelji ovakve dece su iskreno zbunjeni u vezi sa tim sta da urade kada deca ispoljavaju negativna osecanja. Posledice su takve da deca imaju problema da se koncentrisu i uce nove vestine. Takodje, deca imaju teskoce da nadju prijatelje i da se smire kad su ljuti, tuzni ili uznemireni.

Emocionalni treneri

U nekom pogledu Emocionalni treneri imaju slicnosti sa Laissez-faire roditeljima. Oba tipa roditelja prihvataju decja osecanja i ne pokusavaju da ih ignorisu ili minimiziraju. Medjutim, postoje znacajne razlike medju njima, jer emocionalni treneri pruzaju smernice deci u vezi sa svetom emocija. Gotmanovo istrazivanje je pokazalo da emocionalni treneri imaju svest o svojim osecanjima kao i osecanjima bliznjih. Oni prepoznaju da sva osecanja, ukljucujuci i negativna imaju korisnu svrhu u nasim zivotima. Mozda zbog toga sto ovi roditelji vide vrednost u decjim negativnim osecanjima, strpljiviji su sa svojom decom kada su ljuta, tuzna ili uplasena. Oni su spremni da provedu vreme sa detetom koje place, da saslusaju njegove brige, saosecaju sa njime, puste ga da izrazi svoju ljutnju ili da se samo isplace. Emocionalni treneri ohrabruju emocionalno postenje, kao sto je jedna majka rekla: “Zelim da moja deca znaju da zato sto su ljuti ne znaci da su lose osobe ili da to znaci da mrze osobu na koju su ljute. Takodje zelim da znaju da se dobre stvari mogu desiti kao rezultat ljutnje.’ U isto vreme emocionalni treneri uce decu da izrazavaju ljutnju na nacin koji nije destruktivan. Ovo postavljanje granica je tipicno za emocionalne trenere koji prihvataju sva osecanja, ali ne i svako ponasanje. Kada se deca ponasaju na nacin koji moze povrediti druge ili njih same, emocionalni treneri zaustavljaju takvo ponasanje i usmeravaju decu da izraze osecanje na nacin koji je manje stetan. Emocionalni treneri ne pokusavaju da zastite decu od situacija punih osecanja – oni znaju da su deci potrebna ovakva iskustva da bi naucili da regulisu svoja osecanja. Emocionalno inteligentni roditelji ne osecaju da moraju da poprave sve sto krene lose u zivotu njihove dece. Zbog toga sto su svesni i razumeju svoja osecanja, ovi roditelji sluze kao modeli za svoju decu. Nacin na koji izrazavaju osecanja kao sto su ljutnja, tuga i strah govore vise nego knjige deci o tome kako da se odnose prema osecanjima. Dete koje je bilo svedok roditeljske rasprave i videlo roditelje kako resavaju problem, uci vazne lekcije o razresavanju konflikta i odnosima. Takodje, deca koja posmatraju roditelje koji su tuzni zbog razvoda ili smrti uce vazne lekcije o tome kako da postupe sa zaloscu i tugom. Deca emocionalnih trenera uce da tuga moze voditi ka vecoj bliskosti i zajednistvu. Pod stresom, roditelji mogu reagovati bez razmisljanja, podignuti glas ili vredjati dete. Kada se pokaju, roditelji mogu razgovarati sa detetom i pruziti priliku da se jos vise zblize, kao i nauce kako da postupe sa osecanjima kao sto su kajanje, krivica i tuga.

Emocionalni treneri dosledno reaguju na decja osecanja mnogo pre nego postanu silna. Drugim recima, emocije ne treba da budu van kontole da bi privukle paznju. Tokom vremena, deci ovih roditelja postaje jasno da ih roditelji razumeju, saosecaju sa njim i duboko brinu za ono sto se desava u njihovom zivotu.

Kada su deca od ranog uzrasta poducavana o osecanjima, oni razvijaju sposobnost da se umire i utese kad su pod stresom, sto cini da retko imaju probleme sa ponasanjem.  Takodje, zato sto roditelji ne kritikuju decja osecanja, ima manje konflikta medju njima. Deca su sklonija da poslusaju zahteve roditelja koji su emocionalni treneri. Oni vide roditelje kao nekog kome se mogu poveriti kao prijatelju i savezniku. Oni zele da zadovolje svoje roditelje, a ne da ih razocaraju. Deca emocionalnih trenera imaju vise uspeha u skoli, manje zdravstenih problema, bolje odnose sa vrsnjacima, lakse se oporavljaju od stresa i bolje su pripremljeni sa izazove koji su pred njima.

Diana vec kasni na posao dok pokusava da ubedi svog trogodisnjeg sina Petra da obuce svoju jaknu tako da ga ona moze odvesti u obdaniste. Nakon kratkog dorucka I bitke oko toga koje ce cipele obuti Petar izlgeda napet. Njega nije briga da njegova mama ima vazan poslovni sastanak za manje od jednog sata. On bi da ostane kuci i da se igra i to joj je rekao. Ako je Diana roditelj koji zanemaruje, ona ce reci Petru da je smesno sto nece da ide u obdaniste i da nema razloga da bude tuzan sto nece ostati kod kuce. Ona ce zatim pokusati da mu skrene paznju tako sto ce ga podmititi sa slatkisem ili mu pricati o zabavnim aktivnostima koje njegova vaspitacica planira. Kao roditelj koji osudjuje Diana ce ukoriti Petra sto dobija da se spremi i reci ce mu da je umorna od njegovog razmazenog ponasanja. Ona ce takodje zapretiti da ce ga istuci ako se ne spremi da krene. Kao Laissez-Faire roditelj Diana ce zagrliti Petra i pokazati saosecanje rekavsi mu da je sasvim normalno sto zeli da ostane kod kuce. Nakon toga Diana ne bi znala sta da uradi, jer ne zeli da ga istuce ili podmiti. Najverovatnije da ce se igrati sa njim 10-tak minuta dok se Petar ne umiri i onda ce krenuti za obdaniste. Problem je resen ali ce se najverovatnije sutradan ponoviti. Kao emocionalni trener Diana ce pokazati razumevanje i prihvatanje kao i Laissez-Faire roditelj. Medjutim, ona ce takodje pruziti smernice Petru sta da radi sa svojim osecanjima. Njihov razgovor bi tekao otprilike ovako:

Diana: Obuci jaknu, Petre. Vreme je da idemo.

Petar: Ne! Necu da idem u obdaniste.

Diana: Neces da ides? A zasto?

Petar: Zato sto hocu da ostanem ovde sa tobom.

Diana: Hoces da ostanes sa mnom kod kuce?

Petar: Da, hocu da ostanem kod kuce.

Diana: Mislim da znam kako se osecas. Ponekad ujutro ja pozelim da mogu da se udobno smestim u fotelji I I zajedno s tobom citam price umesto sto moram da zurim da izadjem iz kuce. Ali znas sta? Ja sam obecala ljudi u kancelariji da cu danas da dodjem u 9 sati ujutro I ne smem da prekrsim to obecanje.

Petar (pocinje da place): Ali zasto ne mozes? To nije fer. Necu da idem.

Diana: Dodji kod mene Petre. (uzima ga u krilo). Zao mi je duso, ali ne mozemo da ostanemo kod kuce. Mogu da se kladim da si veoma razocaran sto je tako, zar ne?

Petar (klimajuci glavom): Da

Diana: A I tuzan?

Petar: Da

Diana: I ja sam tuzna. (Pusta ga place neko vreme i nastavlja da ga grli bez reci). Znas sta bismo mogli da uradimo. Mogli bismo da razmislimo o tome sta mozemo da uradimo sutra, jer ja ne idem na posao a ti ne ides u obdaniste. Moci cemo da provedemo ceo dan zajedno. Da li bi voleo da uradimo nesto posebno?

Petar: Jedemo palacinke i gledamo crtane filmove.

Diana: To bi bilo super. Jos nesto?

Petar: Mogli bismo da odemo do parka?

Diana: Mislim da bismo mogli.

Petar: Moze li Marko da ide sa nama?

Diana: Mozda. Moramo prvo da pitamo njegovu mamu. Ali sada je vreme da krenemo. Vazi?

Petar: Vazi.

Na prvi pogled kao emocionalni trener Diana je uradila ono sto i roditelji koji zanemaruju jer je usmerila Petra da razmislja o necem drugom osim ostajanja kod kuce. Medjutim, postoji vazna razlika. Diana je prvo prepoznala tugu i razocarenje njenog sina da mora ici u obdaniste i dopustila mu da bude sa tim osecanjima. Ona je ostala sa njim i dozvolila mu da place. Nije pokusala da mu skrene paznju sa njegovih osecanja niti ga je ukorila sto je tuzan. Na taj nacin Diana mu je dala do znanja da ona postuje njegova osecanja i da smatra da su njegove zelje ispravne i vazne.

U ranim 1900-tim adventisticki pisac Elen Vajt pise o potrebi da roditelji postupaju kao emocionalni treneri i na taj nacin ostvare bliski odnos poverenja sa svojom decom. Kada se uzme u obzir koliko je u to vreme u vaspitanju bila naglasena disciplina a ne emocije, tekst izaziva divljenje. “Mala deca… ceznu za saosecanjem i neznoscu… Njima je prirodno da dodju svojoj majci sa svojim malim tugama i radostima. Majka ne treba da povredi osetljiva srca tretirajuci sa ravnodusnoscu predmete koji su za nju beznacajni a od velike vaznosti za njenu decu. Njeno saosecanje i odobravanje su dragoceni. Odobravajuci pogled, reci ohrabrenja i pohvale, bice kao sunce u njihovim srcima, cineci njihov ceo dan srecnim… Ulazeci u svet decjih osecanja i usmeravajuci njihovu zabavu i aktivnosti majka moze steci poverenje svoje dece i efikasno ispraviti njihove lose navike i ispoljavanje sebicnosti.” (U potrazi za boljim zivotom, 163 strana). U poglavlju o ocevim odgovornostima Vajt kaze da ne treba da se dozvoli nikakav zid rezervisanosti i bezosecajnosti izmedju roditelja I dece. “Neka se roditelji upoznaju sa svojom decom, njihovim ukusima i sklonostima, ulazeci u svet njihovih osecanja i okrivajuci sta je u njihovim srcima.” (U potrazi za boljim zivotom, 165).

Kao sto to Gotman primecuje, moze se zakljuciti da kljuc za uspesno roditeljstvo nije u slozenim teorijama ili mnostvu pravila ponasanja, nego je utemeljen na najdubljim osecanjima ljubavi i neznosti prema deci koja se izrazava kroz empatiju i razumevanje.

Bibliografija

Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuester Paperbacks, 1997.

White, Ellen. The Ministry of Healing. Silver Springs, Better Living Publications, 1990.

Goleman, Danijel. Emocionalna Inteligencija. Beograd, Geopoetika, 2002.

Rezultati istrazivanja u Gottman-ovoj ‘ljubavnoj laboratoriji’

Pripremila: Marija Sunjkic, Klinicki psiholog, MA, LLPC

Poslednja istrazivanja ukazuju da ce se dva od tri braka zavrsiti razvodom. Za one koji ulaze u brak po drugi put, prognoze su jos losije. Sa tako uznemiravajucim statistikama, postaje veoma vazno odgovoriti na pitanje sta je to sto cini brak uspesnim i stabilnim, a sta uzrokuje razvod. Tokom niza godina mnostvo teorija je pokusalo da objasni razloge za razvod. Neke od tih teorija su postale veoma popularne i jos uvek imaju uticaj na shvatanja ljudi o braku kao i na bracno savetovanje ili terapiju. Nazalost ponekad nije toliko vazno da li su autori knjiga i teorija o braku u pravu ili ne, dokle god su popularni i interesantni. Hriscanske crkve su se, u pokusaju da ponude principe za uspesan brak, pozvale na biblijske tekstove o braku. Medjutim, za autore Biblije, brak je imao drugacije znacenje nego ono koje ima u 21 veku. U vremenu u kome su brakovi bili ugovoreni i predstavljali savez medju porodicama ili drzavama, kao i razmenu dobara, brak ima drugacije znacenje od onog koje mi znamo u kulturi u kojoj je rezultat romanticnih osecanja. Pokusaj da se nametnu svi aspekti braka naseg vremena u tekst i kulturu Biblije moze rezultovati u ozbiljnom izvrtanju znacenja tekstova o braku. Takodje, Biblija nije napisana kao udzbenik za odnose u braku i porodici ili klinicno savetovanje. Iako Biblijske poruke i principi prevazilaze vreme i kulturu iz koje su potekli, te poruke i principi su izneseni u formi i kontekstu vremena i kulture u kojoj su napisani. Mozda su teskoce u razumevanju biblijskih principa o braku rezultovale u preuzimanju ideja ili teorija iz popularne psihologije. Tako se nazalost, pastoralno bracno savetovanje cesto bazira na istim teorijama koje su postale popuralne izvan crkve za dodatkom biblijskih tekstova. Pogledajmo neke od teorija o bracnoj terapiji i uzrocima razvoda koje nikada nisu bile potvrdjene ozbiljnim istrazivanjima:

Mitovi o braku

Model Aktivnog Slusanja je jedna od najuticajnijih teorija o bracnoj terapiji. Ovaj model je pruzio osnovu za mnoge pristupe bracnoj terapiji. Hipoteza je da je aktivno empaticno slusanje u toku konflikta karakteristika stabilnih i srecnih brakova, dok ova osobina nedostaje u neuspesnim brakovima. Sledi da za srecan i trajan brak supruznici treba da budu dobri i saosecajni slusaci i da ne zauzmu odbrambeni stav cak i kad se osete napadnuti od strane supruznika. Ova pretpostavka je kod vecine bracnih terapija bila osnova za razvoj razlicitih vezbi slusanja. Naprimer, jedan supruznik pocinje da govori koristeci ‘ja izjave’ izrazavajuci svoje potrebe i osecanja, nasuprot ‘ti izjavama’ kojima se najcesce izrazava kritika. Drugi supruznik slusa i treba da parafrazira sadrzaj i osecanja supruznikovih izjava da bi proverio da li je pravilno shvatio ono sto je druga osoba rekla. Zatim je osoba zamoljena da prihvati i uvazi osecanja supruznika izbegavajuci osudjivanje.

Gde je naucna potvrda za ovu teoriju? Pored nedostatka istrazivanja koja bi potvrdila ovakav pristup prakticno se pokazalo da je veoma tesko koristiti ‘ja izjave’ kada zelimo osvetu, osecamo mrznju prema partneru ili se osecamo povredjeni i zelimo da nekog povredimo. Tesko je setiti se ‘ja izjave’, a ponekad nas jednostavno nije briga za ‘ja izjave’.

Istrazivanje koje je Gottman izveo pokazalo je da se aktivno slusanje retko javlja (4.4% vremena) i nije predvidelo nikakve ishode. Takodje detaljno preslusavanje video snimaka i izjava bracnih parova ukazuje da ljudi retko parafraziraju izjave svojih partnera. To naravno ne znaci da je aktivno empaticno slusanje pogresno. Ustvari veoma je vazno, ali ne daje direktan odgovor na pitanje sta je glavni razlog zasto neki brakovi opstaju ili ne. Istina je da kraktorocno aktivno slusanje smanjuje negativne interakcije, kao i da supruznici treba da slusaju jedno drugo i da slusaju sa empatijom. Problem je u tome kako da se to ostvari. Gottman predlaze da slusanje mora biti bazirano na bracnom prijateljstvu i pozitivnim interakcijama bracnog para dok nisu u konfliktu.

Model ljutnje kao opasne emocije je baziran na hipotezi da je ljutnja destruktivna u braku. Hendrix u svojoj bestseler knjizi o braku ‘Destructivna moc ljutnje’ kaze da je ljutnja destruktivna u svim odnosima. Parrot i Parrot dodaju da nema druge emocija koja je nanela toliko stete brakovima koliko ljutnja. Negivan pogled na ljutnju preovladava u mnogim teorijama o bracnoj terapiji.

Gottman je otkrio da iako je ljutnja u vezi sa smanjenom bracnom satisfakcijom, dugorocno gledano ljutnja je povezana sa bracnom srecom i uspehom. U dva longitudalna istrazivanja Gottman je utvrdio da gnjev u bracnim interakcijama ne predvidja razvod, ali prezir i odbrambeni stav predvidjaju sa sigurnoscu.

Jednaka razmena (latinski Quid pro quo error) je ideja dosla od autora Lederer i Jackson koji su tvrdili da postoji reciprocna razmena pozitivnog ponasanja u uspesnim brakovima, a da nedostaje u neuspesnim. Pokazalo se medjutim da, ne samo da srecni brakovi ne poseduju reciprocnu razmenu nego da je to karakteristika upravo nesrecnih brakova. Nesrecni parovi vode evidenciju onoga sto su dali i primili, dok srecni parovi to cine bezuslovno. Ova pogresna pretpostavka je nastavila da se koristi u bracnoj terapiji cak i nakon sto se pokazalo da nije tacna. Kao komentar na to, Gottman daje poredjenje – to je kao kada bismo u lecenju opasne bolesti nastavili da koristimo ono sto se pokazalo da pogorsava stanje pacijenta.

Ova teorija je rezultovala u bezuslovnoj pozitivnosti kao intervenciji u bracnoj terapiji. Terapeuti su poucavali supruznike da budu ljubazniji prema svojim partnerima bez obzira sta dobiju zauzvrat. Zatim bi terapeut pitao kliente da diskutuju da li su primetili ono sto je pozivitno ili ne. Robinson i Price su otkrili da nesrecni parovi primecuju manje onog sto je pozitivno nego neutralan objektivan posmatrac za citavih 50%. Tako da je utvrdjeno da se pored ponasanja mora promeniti i percepcija. Medjutim, to moze biti veoma tesko jer su istrazivanja pokazala da ljudi koji daju negativne komentare o supruzniku imaju tendenciju da odbace sve ono sto je pozitivno i u suprotnosti sa onim sto su izjavili. Dalja istrazivanja su potvrdila da je veoma tesko promeniti negativnu percepciju kod supruznika.

Model harmonije je nastao pod uticajem Harold Raush koji je objavio rezultate istrazivanja o promeni koju parovi dozivljavaju kada postanu roditelji. On je smatrao da postoje tri tipa bracnih parova. Prvi tip se dosta raspravlja, cak i oko manjih stvari, drugi tip izbegava koflikt u potpunosti i ima veoma malo psiholoskog uvida i svesti, a treci tip je Harold nazvao ‘harmocni’ bracni par. Raush je smatrao da su prva dva tipa disfukcionalna. U svom longitudalnom istrazivanju Gottman je otkrio da su obe hipoteze netacne. Kako oni parovi koji su cesto u konfliktu, tako i oni koji ga izbegavaju mogu imati srecne i stabilne brakove. Ustvari, on je otkrio da strastveni parovi koji se cesto raspravljaju su jedini koji imaju romantican brak i nakon 35 godina braka.

Kombinacija hipoteza koje su u konfliktu

Primer 1: Hipoteza da je dominantnost u bracnom odnosu disfunkcionalna nasuprot hipotezi da je nedostatak dominantnosti disfunkcionalan. Gottmanovo istrazivanje pokazuje da je podela moci ili jednakost u braku u smislu ‘prihvatanja uticaja (posebno muzevog prihvatanja uticaja zene) znacajna za stabilnost braka cak i medju tek vencanim parovima, a posebno kada je rec o zlostavljanju u braku.

Primer 2: model zena gonilac/muz koji se povlaci je disfunkcionalan. Otkriveno je da je ovaj model prisutan u svim brakovima. Medjutim, ovaj model je veoma istaknut kod brakova koji su neuspesni, tako da ima donekle podlogu u istrazivanju.

Primer 3: promena ponasanja je neophodna za srecan brak/prihvatanje jedno drugog bez pokusaja da se ponasanje promeni. Gottman je otkrio da vecina konflikata u braku nastaje kao rezultat razlika izmedju supruznika koje su trajne i ne mogu se promeniti. U zavisnosti od sposobnosti para da prihvati jedno drugo i uspostavi dijalog o tim razlikama i problemima zavisi da li ce ostati zajedno ili ce se razici.

Primer 4: lose resavanje problema je disfunkcionalno. Gottman je utvrdio da vecina bracnih problema nece biti resena i da je mnogo vaznije kakav stav i osecanja su izrazena u vezi sa tim problemima nego da li su oni razreseni.

Primer 5: citanje misli je disfunkcionalno. Istrazivanje je ukazalo da ljudi mogu da ‘citaju misli’ tj. komuniciraju u toku konflikta pretpostavljajuci tudja osecanja ne zato sto suvise pretpostavljaju ili imaju pogresnu sliku o partneru nego zato sto poznaju svog supruznika. Nije ‘citanje misli’ vec osecanja tj. stav sa kojima su izrazene ono sto takvu komunikaciju cini disfunkcionalnim ili ne.

Primer 6: velika ocekivanja za brak izazivaju razvod. Pokazalo se da ljudi koji imaju vise standarde i veca ocekivanja za brakove imaju bolje brakove ne losije.

Primer 7: Slicnosti medju supruznicima su baza bracne srece i stabilnosti. Ova hipoteza ima donekle potvrdu u istrazivanju.

Mitovi o razvodu

Afera je uzrok vecine razvoda. Oko 25% posto slucajeva bracne terapije je prijavilo aferu kao glavni problem. Medjutim, oko 80% muskaraca i zena su navele glavni razlog za razvod postepeno udaljavanje jedno od drugo i gubitak osecaja zajednistva, kao i osecaj da vise nisu voljeni i cenjeni u braku. Afere su bile uzrok razvoda za 20 do 27% svih parova, a intenzivni sukobi za 40% parova. Ustvari osecaj da neko nije voljen je bio najcesci razlog za razvod u rezultatima dva istrazivanja.

Monogamija je za zene. Ovakav stav je bio objavljen u knjizi ‘Anatomija ljubavi’ koju je napisala Helen Fisher. Ona istice stav da muskarci moraju da ‘asikuju’ i imaju seksualne afere te da zene treba da se naviknu na tu cinjenicu. Helen tvrdi da je ovakvo ponasanje biolosko i deo nasledja evolucije. Gottman u svojoj knjizi smatra da je ovakav stav naneo puno stete. Ustvari postoji dosta istrazivanja koja pokazuju da muskarci imaju vise koristi od braka, kao monogamnog odnosa nego zene. U longitudalnoj studiji o starosti brak je predvideo vecu starost muskaraca. Brakovi pozitivnije uticu na zdravlje muskaraca nego zena. Ovo je naravno diskutabilno, jer zdrav brak bi verovatno trebao da ima iste koristi za oba pola.

Naucna istrazivanja takodje pokazuju da su rani podaci o razlikama medju polovima u vezi sa brojem afera bili pobijeni sa istrazivanjem o prilikama za aferu. Lawson je pronasao da od kada su zene zaposlene u velikom broju, broj afera zena je premasio afere muskaraca.

Razlike medju polovima uzrokuju razvod. Ovaj mit je posebno postao popularan nakon sto je John Gray izdao svoju knjigu ‘Muskarci su s marsa a zene s venere’. U njegovoj knjizi on istice razlicite potrebe koje muskarci i zene imaju i kojih treba da su svesni da bi sacuvali brak. Nesto poput mita o braku ranije pomenutog, zene i muskarci treba da reciprocno daju i primaju. Prema autoru knjige muskarci nisu sposobni da slusaju, te zene ne treba da im nesto objasnjavaju duze od 2 minuta ili da ocekuju kontakt ocima. John Gray takodje istice da muskarci imaju potrebu za seksualnom intimnoscu dok zene imaju potrebu za emocionalnom podrskom i intimnoscu. Goleman u svom istrazivanju o karakteristikama emocionalne inteligencija je otkrio da muskarci i zene imaju vise slicnosti nego razlika. Druga istrazivanja potvrdjuju da ima veoma malo psiholoskih razlika izmedju muskaraca i zena koje su rezultat bioloskih razlika, te da je vecina razlika naucena i rezultat uticaja kulture. Gottman je otkrio odredjene razlike medju polovima, ali sasvim drugacije od onih o kojima Gray govori.  Jedna od razlika je fizioloska reakcija muskaraca u toku konflikta koja je snaznija nego kod zena.

Gottman-ovo istrazivanje u takozvanoj ‘ljubavnoj laboratoriji’

Metodi i nacini istrazivanja koje je Gottman koristio se mogu uporediti sa onima koji su korisceni u medicini i nauci cime je omoguceno da se dobiju objektivni podaci o tome sta jedan brak cini uspesnim, a sta ga vodi ka razvodu.

Gottman je koristio stan u kome bi bracni par proveo 24 sata kao takozvanu ‘ljubavnu laboratoriju’. Bracni parovi su zamoljeni da se ponasaju onako kao i da su u svom domu. Kamere su bile ukljucene od 9 ujutro do 9 uvece, a takodje su merene i njihove fizioloske promene, rad srca, disanje itd. Takodje su uzeti uzorci mokrace radi analize hormona stresa i u saradnji sa imunologom, uzeta je krv od ucesnika istrazivanja. Kasnije su video snimci bili pokazani parovima i oni su dok ih gledaju trebali da ocene kako su se osecali i sta su razmisljali u situacijama na video snimku. Takodje je trebalo da opisu ili pretpostave kako se njihov partner osecao. Gottman je stvorio intervju da bi ispitao i obuhvatio poglede para na istoriju braka, brak roditelja, filozofiju braka i nivoe ugodnosti ili neugodnosti sa osnovnim emocijama. Stvoreni su upitnici sa ciljem da se otkriju rituali, uloge, snovi o zivotu, ciljevi, simboli i mitovi koji vode necije poglede ili shvatanja.

Ovi parovi su praceni tokom duzeg niza godina i obuhvatili su tek novovencane, parove koji su vencani 7 godina, brakove u kojima postoji zlostavljanje i parove koji su u svojim 40-tim I 60-tim godinama. Takodje su praceni parovi koji su dobili decu i njihova interakcija sa njihovim bebama, predskolcima, i tinejdzerima. Deca su pracena od uzrasta 4 do 15 godina i 677 parova je praceno u razlicitim longitudalnim istrazivanjima (neki parovi u periodu od cak 15 godina). Rezultati istrazivanja su postali osnova za materijal Gottmanovih knjiga i razvoj njegove bracne terapije. Gottman je takodje uradio istrazivanje o tome kakav efekat na parove imaju radionice za parove koje su on i njegova supruga odrzali i parovi su praceni 2 naredne godine. Kao rezultat Gottman je u stanju da sa velikom preciznoscu (preko 90%) prognozira da li ce se brak zavrsiti razvodom nakon sto samo nekoliko minuta slusa bracni par u konfliktu.

Posle dugogodisnjeg istrazivanja Gottman je zapazio da su dve osnovne karakteristike uspesnih I srecnih brakova koje nedostaju kod onih koji su se zavrsili razvodom:

1.      Pozitivan afekat preovladava u komunikaciji tokom konflikta

2.      Par je u stanju da umanji negativni afekat tokom konflikta

Ove karakteristike pruzile su osnovu za Gottmanovu bracnu terapiju: da bi se ostvarila trajna promena u problematicnim brakovima, intervencije treba da uvecaju pozitivan afekat u situacijama gde nema konflikta ili u toku konflikta, a takodje i pomognu parovima da nauce kako da umanje negativni afekat tokom konflikta prihvatajuci uticaj jedan drugog. Dugogodisnje istrazivanje sa 130 tek vencanih parova, pracenih u toku 8 godina, pokazalo je da muzevi koji prihvataju uticaj svojih zena vec u prvim mesecima braka imaju srecnije brakove i manja je verovatnoca da ce se razvesti od onih muskaraca koji se opiru uticaju svojih zena. Statisticki gledano, kada muskarac nije spreman da deli moc sa svojim partnerom, postoji 81% sansa da brak nece biti uspesan nego samo-destruktivan. Naravno, podjednako je vazno da i zene postuju svoje muzeve, ali istrazivanja pokazuju da vecina zena, cak i u nestabilnim brakovima to vec cini. To ne znaci da se one nikada ne naljute na svoje muzeve, vec da su spremnije da dopuste svojim muzevima da uticu na njihove odlluke uzimajuci u obzir njihova osecanja i misljenje. Medjutim, cesto muskarci nisu spremni da to isto uzvrate. Gottman-ovo istrazivanje nije pokazalo da muskarci treba da se odreknu svog uticaja i dopuste da zene njima vladaju, vec da su srecni i stabilni brakovi oni u kojima muzevi postuju svoje zene i ne opiru se da dele moc i zajedno donose odluke. U mnogo slucajeva, muskarci koji se opiru uticaju svojih zena nisu toga svesni. Primer je softverski inzenjer David koji smatra da on i njegova zena zajedno donose odluke i dele moc u braku. Medjutim, to nije tako kada se pogleda na ono sto se odigrava u njihovom domu. Jedne veceri David je saopstio svojoj zeni Marti da ce morati do kasno da radi u cetvrtak. Marta ga je podsetila da njena majka dolazi u posetu u petak i da je ona racunala na njega da joj pomogne u ciscenju kuce i pripremi gostinjske sobe. “Ljuta sam na tebe”, rekla je Marta, “Zar se ne secas da moja majka dolazi? Zasto ne mozes napraviti promene u svom rasporedu na poslu?”.

“Zasto se ti nisi setila da ja treba da zavrsim veliki projekat? Nema sanse da mogu da napravim promene u rasporedu. Moram da radim – a mozda cu cak da radim i ceo vikend”, odgovorio je ljutito David. Umesto da smanji negativan afekat tokom koflikta prihvatajuci uticaj, David ga je uvecao zauzimajuci odbrambeni stav i umesto da odgovori na Martinu zalbu, uzvratio svojom primedbom: zasto se ona nije setila njegovog rasporeda. Zatim joj je zapretio dodajuci da ce mozda morati da radi i vise nego sto je ranije rekao. Marta se razbesnela. Izvredjala ga je nazivajuci ga raznim imenima i napustila ljutito sobu. David se osecao kao zrtva. Njemu je izgledalo kao da je njen bes kao i obicno dosao niotkuda. Njegovo srce je ubrzano lupalo i osecao je pritisak u glavi. Sve sto je zeleo je da pobegne od nepravednog i nerazumnog stave svoje zene. Nije bio raspolozen za kompromis. Osecajuci se kao zrtva, uzeo je pivo i ukljucio televizor. Kada se Marta vratila u sobu, zeleci da razgovara, on ju je jednostavno ignorisao. Kada je pocela da place, on je napustio sobu i izjavio da ide rano na spavanje.

Pomenuti konflikt ima vise krivaca. Martin ostar pocetak razgovora nije pomogao Davidu da bude otvoren za kompromis. Medjutim, Martina reakcija ima svoju istoriju. Njena majka zivi u Kanada i oni se retko vidjaju. Marta je planirala ovu posetu vec mesec dana i mnogo puta govorila Davidu koliko je sretna da ce moci da pokaze majci njihovu novu kucu. Kada je David izjavio da mora da radi do kasno, ne osvrcuci se na posetu Martine majke, Marti je postalo jasno da je David zaboravio. Ukoliko nije zaboravio, to mu je bilo tako nevazno da razmotri promene u svom rasporedu. Doneo je odluku bez diskusije sa Martom. Kada se dese ovakve rasprave ima toliko optuzbi da je tesko utvrditi sta je uzrok sukoba. Medjutim, u slucaju Marte i Davida glavni problem je njegova nespremnost da prihvati zenin uticaj – kada ona postane negativna i da primedbu kao “ljuta sam na tebe”, David reaguje na to pogorsavajuci ili uvecavajuci negativni afekat. Pomislite koliko bi se drugacije Marta i David osecali da je David, umesto da zauzme odbramben stav, pruzio izvinjenje Marti i objasnio da je toliko opterecen poslom da je potpuno zaboravio da posetu njene majke. Ili da je, nakon toga, David pokusao da popravi situaciju. Mogao je da je saslusa bez primedbi i pretnji sto bi Marti pomoglo da se smiri. Kasnije su mogli zajedno da pokusaju da nadju resenje problema. Mozda je David mogao da joj pomogne da sredi kucu iste veceri a da ostane da duze radi tokom vikenda. Prihvatanje uticaja ne znaci da se nikada nece izraziti negativna osecanja prema partneru. Brakovi mogu da prezive mnostvo izraza ljutnje, primedbi i kriticizma. Problem nastaje kad muz kao u slucaju Davida odgovara na zenino nezadovoljstvo sa vecom negativnoscu (vikanje, uvrede, optuzbe i slicno). Zene muzeva koji ne prihvataju uticaj su sklone kao Marta da budu ostre sa svojim muzevima kada zapocinju diskusiju ili raspravu.

Otvorenost za uticaj je veoma vazna u odnosima, kako medju bracnim drugovima, tako i u odnosima roditelja i dece ili prijatelja i saradnika. Otvorenost za uticaj pored postovanja i jednakosti zahteva posedovanje karakteristika emocionalne inteligencije kao sto je empatija ili sposobnost da se postavimo na mesto druge osobe. Iako se neki pozivaju na biblijske tekstove da bi objasnili svoju kontrolu nad brakom i bracnim drugom, Bozji plan prilikom stvaranja obeshrabruje takav stav. Oboje, i muskarac i zena su stvoreni sestog dana kao vrhunac materijalnog stvaranja (1 Mojsijeva 1:26,27). Oboje su stvoreni ‘po oblicju Bozjem’ (1 Mojsijeva 1:26, 27) i oboje su dobili ulogu upravitelja zemljom, njenim stvorenjima i resursima (1 Mojsijeva 1:26). U drugom poglavlju 1 knjige Mojsijeve, uspostavljanje institucije braka i stvaranje coveka kao socijalnog bica stvorenog za odnose sledi nakon sto je covek dao imena ostalim stvorenjima. Bozji zakljucak da ‘nije dobro da je covek sam’ (1 Mojsijeva 2:18) i stvaranje Eve cini se da ukazuje da covek nije mogao da zadovolji svoje socijalne potrebe u odnosu sa inferiornim bicima kao sto su zivotinje niti sa superiornim bicima kao sto su andjeli i Bog. Zena je stvorena kao neko ko je ravan coveku, ko nece njime vladati niti mu se potciniti. Neki od komentatora se slazu da stvaranje Eve od Adamovog rebra ukazuje na neznu vezu koja treba da postoji izmedju prvog para kao i na to da Eva nije bila stvorena da kontrolise Adama niti da mu bude inferiorna, nego da stoji kraj njega kao ravna njemu. Iako je pojava greha prema Bibliji poremetila ljudske odnose sa Bogom kao i jednih sa drugima, saveti u Novom zavetu takodje ohrabruju otvorenost za uticaj, medjusobno postovanje i slusanje (Efescima 5:21; 1 Petrova 5:5).

Bibliografija:

Biblija ili Sveto Pismo. Prevod: Djura Danicic i Vuk Stefanovic Karadzic.

Gottman, John & Silver, Nan. The Seven Principles for Making Marriage Work. London, UK: Orion Books, 2007.

Gottman, John. The Marriage Clinic. New York, NY: W.W. Norton & Company, 1999.

Gottman, John. Why Marriages succeed or fail. New York, NY: Simon & Schuster Paperbacks, 1994.

John H. Walton, The Lost World of Genesis One, Downers Grove, IL: Inter Varsity Pres