Psihologija i Duhovnost Podnaslov

Sazetak poglavlja ‘Brak, razvod i emocionalno zdravlje vaseg deteta’ iz knjige

‘Kako podici emocionalno inteligentno dete’ autora Dzona Gotmana.

Pripremila: Marija Sunjkic

Bilo da su u braku, razvedeni ili razdvojeni, kada majka i otac ispoljavaju prezir i neprijateljstvo jedno prema drugom, njihova deca pate. Kao sto na drvo utice kvalitet vazduha, vode i zemlje u njegovom okruzenju, tako je i emocionalno zdravlje dece odredjeno kvalitetom intimnih odnosa koji ih okruzuju. Kao roditelj, vase interakcije sa drugim roditeljem uticu na detetove stavove i uspeh, njegovu sposobnost da regulise svoja osecanja i sposobnost da se slaze sa drugima. Istrazivanja su pokazala da nije sam razvod niti konflikt ono sto stetno utice na decu nego nacin na koji roditelji postupaju u raspravama. Takodje je potvrdjeno da emocionalno poucavanje moze imati ublazujuci efekat. To znaci da, kada su roditelji emocionalno prisutni za svoju decu, pomazuci im da se izbore sa negativnim osecanjima i pruzajuci im smernice kroz stresna vremene u porodici, njihova deca su zasticena od mnogih stetnih efekata porodicnih nemira ukljucujuci i razvod. Gotman je takodje pronasao da su smernice za dobro roditeljstvo iste smernice neophodne za uspesan brak. Isti interpersonalni stil koji emocionalni treneri koriste sa svojom decom, emocionalna svesnost, empatija i otvorenost za zajednicko resavanje problema – je stil neophodan za uspesan odnos u braku.

Istrazivanja obavljena u porodicama su pokazala da odredjene vrste bracne nesloge imaju duboke posledice na decje fizicko i emocionalno zdravlje, kao i na njihovu sposobnost da se slazu sa svojim vrsnjacima. Primeceno je da su deca ciji roditelji u braku izrazavaju kriticizam i prezir sklonija da imaju probleme u ponasanju i pokazuju agresivno ponasanje prema vrsnjacima. Ova deca imaju teskoce da regulisu svoja osecanja, da se koncentrisu ili umire kada su uznemireni. Takodje, majke ove dece su prijavile da su ova deca cesto imala zdravstene probleme kao sto su prehlade. Povecani nivoi hormona stresa su bili u urinu ove dece i cini se da su ona hronicno bila pod stresom. Deca roditelja koji su u neslozi su imala tendenciju da manje saradjuju u igri sa vrsnjacima i cesto su imali negativnu interakciju sa vrsnjacima u toku igre u poredjenju sa decom ciji su roditelji u srecnom braku. Istrazivanja su pokazala da bracni konflikti i razvod stavljaju decu pod veci rizik da razviju ozbiljne probleme kasnije. Teskoce pocinju u ranom detinjstvu kao rezultat losih drustvenih/socijalnih vestina i agresivnog ponasanja, sto vodi ka odbacivanju od strane vrsnjaka. Roditelji, ometeni sopstvenim problemima imaju manje vremena i paznje da posvete svojoj deci, tako da se deca bez nadzora pridruzuju problematicnim grupama dece. U ranoj adolescenciji, ova deca imaju problema sa losim uspehom u skoli, seksualno su aktivna, koriste droge ili dolaze u probleme sa autoritetima ukljucujuci i zakone. Postoje studije koje ukazuju da deca iz ovakvih porodica cesce iskuse anksioznost i depresiju nego deca iz srecnih brakova.

Pored loseg roditeljstva, mnogi eksperti veruju da roditelji u problematicnim brakovima pruzaju los primer deci kako da se slazu sa drugima. Deca koja vide svoje roditelje kada su agresivini, uvredljivi i puni prezira jedno prema drugom sklonija su da se tako ponasaju u odnosu sa svojim prijateljima. Bez primera na koji bi se ugledali kako da slusaju sa empatijom i zajednicki resavaju probleme, deca slede scenario svojih roditelja – scenario koji kaze da su neprijateljstvo i defanzivnost odgovarajuce reakcije na konfikt i da agresivni ljudi dobiju ono sto zele. Gotman smatra da bracna nesloga ima jos jedan dublji uticaj na decu posebno kada su od malena izlozena zestokim porodicnim problemima. On smatra da stres koji dolazi od odrastanja uz porodicne sukobe moze da utice na razvoj decjeg autonomnog nervnog sistema sto utice na decju sposobnost da se bori sa problemima. Psiholog Mark Kumings, koji je posmatrao decje reakcije na rasprave odraslih, je primetio da deca reaguju tako sto placu, neproketno i napeto stoje pokrivajuci usi, praveci grimace ili trazeci da se povuku i odu negde. Bebe iako ne razumeju sadrzaj roditeljskih rasprava, znaju da nesto nije u redu i reaguju sa nemirom i placom. Sve ono sto se dogadja detetu emocionalno u toku prvih par meseci zivota moze imati znacajne i dozivotne posledice na decju sposobnost da regulise sopstveni nervni sistem – kako ce reagovati na nesto, umiriti same sebe i oporaviti se od stresa.

S ozbirom da ima toliko dokaza da su sukobi izmedju roditelja stetni za dete, neki se mogu pitati da li to znaci da roditelji ne mogu imati nikakve konflikte ili ih moraju sakrivati od dece. Ne samo da bi to bila losa ideja nego je i nemoguca za ostvariti. Konflikti i ljutnja su normalni deo svakodnevno bracnog zivota. Bracni parovi koji otvoreno razgovaraju o neizbeznim razlikama i rade na svom odnosu imaju srecnije brakove dugorocno gledano. Istrazivanja su pokazala da moze koristiti deci da prisustvuju odredjenim vrstama porodicnog konflicta posebno kada roditelji izrazavaju neslaganje sa postovanjem I kada pokusavaju da nadju resenje. Kada deca nikada ne vide odrasle u svom zivotu kako se ljute jedno na drugo, izrazavaju neslaganje I resavaju problem, oni tada propustaju vazne lekcije koje doprinose emocionalnoj inteligenciji.

Gotmanovo istrazivanje je pokazalo da su deca najsrecnija i najuspesnija kada ih neko slusa, razume i uzima ih za ozbiljno.  Emocionalno poucavanje se nije pokazalo samo kao dobra zastita dece nego i braka. Emocionalni treneri  su zadovoljni i imaju stabilnije brakove. Oni pokazuju vise neznosti i divljenja jedno prema drugom. Kada govori o pogledima na brak, ovi bracni parovi sa postovanjem daju komentare o misljenju bracnog druga. Kljucna poruka za roditelje je da deca pate od istih stvari koje narasuvaju bracnu vezu. Kada roditelji – cak i ako su razvedeni – rade zajedno na unapredjenje komunikacije medju njima to ce koristiti njihovoj deci. Zastita dece od bracnog konflikta I razvoda zahteva istu otvorenu komunikaciju koja postoji kod emocionalnih trenera. Sledi nekoliko prakticnih saveta koji mogu pomocu roditeljimada zastite decu od bracnih sukoba:

Nemojte koristiti decu kao oruzje u bracnom konfliktu! Razvedeni roditelj moze ograniciti drugog roditelja da vidja decu. Ova strategija je uobicajena za majke koje su povredjene I bez ikakvog uticaja I koje osecaju da jedina moc koja im je ostala vreme sa decom. Problem se pogorsava kada ocevi nisu pruzili finansijsku pomoc svojoj deci te majke smatraju da je opravdano sto su sprecile oca da vidja decu. Ljuti bracni drugovi mogu takodje pokusati da povrede svoje bracne drugove ili bivse supruznike okrecuci decu protiv njih. Ovo se moze ostvariti time sto govore (istinite ili neistinite) stvari o drugom roditelju ili pitaju decu da uzme stranu jednog od roditelja u toku bracnih sukoba. Takvi pokusaji da se dete udalji od jednog roditelja su jedna od najstetnijih stvari koje bracni konflikt moze da prouzrokuje. Stalno uvlacenje dece u bracne sukobe moze uciniti da se osecaju odgovorni za njih, bespomocni, zbunjeni ili obeshrabreni. Vecina deca treba ljubav i podrsku oba roditelja posebno kada prolazi kroz stres zbog roditeljskih sukoba. Kada roditelji koriste dete kao politicku fudbalsku loptu da bi povredili jedno drugo, dete je to koje gubi. Savet roditeljima koji su u sukobu je da odvoje svoju ulogu roditelja i bivseg supruznika. Tada ce roditelj uciniti sve u svojoj moci da se dete oseti voljeno od strane oba roditelja cak i ako to znaci popustanje drugom roditelju. Roditelji treba da se uzdrze da kriticki govore o partneru ili bivsem supruzniku, jer to moze ostetiti odnos deteta sa tim roditeljem ili uciniti da se dece oseca krivim i nelojalnim.

Ne dopustite da se deca osecaju kao da su izmedju dve vatre. Nije neubicajno da se deca u problematicnim brakovima ponasaju kao posrednici izmedju roditelja. Ukoliko primetite da dete pokusava da posreduje izmedju vas i supruznika to je znak da je nivo konflikta suvise visok. Za dobro deteta morate umanjiti konflikt. Objasnite detetu da nije njegova duznost da se pobrine za roditelje. Mozete priznati detetu da mora da je uznemirujuce slusati mamu i tatu kako se raspravljaju ali da je ponekad neophodno da se roditelju ne slazu kada rade na svojim problemima. Dajte detetu do znanja da on ili ona nije uzrok problema medju roditeljima. Nemojte koristiti dete da prenosi poruke tipa ‘Reci svom ocu da necu da dolazi po tebe u skolu dok me prvo ne pita’ niti traziti od deteta da skriva informacije od drugog roditelja.

Dajte deci do znanja kad su konflikti razreseni! Kao sto su deca uznemirena kada vide roditelje kako se raspravljaju, tako su umireni kada znaju da su mama I tata dosli do resenja.

Uspostavite mrezu ljudi koji ce pruziti emocionalnu podrsku vasoj deci. Kada su roditelji u konfliktu, nije neobicno za stariju decu, posebno tinejdzere da se udalje od porodice i potraze emocionalnu podrsku na drugim mestima. Oni pocnu da provode vise vremena sa vrsnjacima ili u hobijima. Mogu se zbliziti sa porodicama prijatelja ili rodjaka koji nemaju toliko problema. Iako udaljavanje deteta moze biti uznemiravajuci za roditelja, ono moze biti pozitivan nacin smanjenja stresa za dete, ukoliko su ljudi I aktivnosti koje su izabrali pozitivni. Nazalost to nije slucaj sa svom decom. Neka deca nemaju nijednu odgovornu odraslu osobu kojoj bi se okrenuli. Niti imaju pristup kontruktivnim nacinima oduska kao sto su sportovi, akademske aktivnosti ili umetnost. U tom slucaju, deca obicno padaju pod lose uticaje. Istrazivanja pokazuju da su deca iz nestabilnih domova pod vecim rizikom da se pridruze delikventnim grupama vrsnjaka. Zato je veoma vazno obratiti, ne manje, nego vise paznje deci I njihovim aktivnostim u periodima porodicnog ili bracnog stresa.

Koriscenje emocionalnog poucavanja u razgovoru o bracnim konfliktima. Ako je ikada vreme da se razgovara sa decom o njihovim osecanja, to je onda kada izbiju bracni konflikti. Odvojite vreme kada ste smireni i kada mozete razgovarati sa detetom o njenim ili njegovim reakcijama na stres u domu. Mozete poceti: “Primetio sam da si cutao i otisao u sobu kada su smo se mama i ja raspravljali. Pomislio sam da te je mozda nasa svadja uznemirila.” Ohrabrite dete da prica o tugi, strahu ili ljutnji koje oseca. Slusajte empaticno dok dete prica i pomozite mu da identifikuje osecanja koja ima. Mozda cete tako otkriti strahove kojih niste bili svesni. Mozda cete otkriti da se dete plasi da ako se razdvojite on ili ona nece videti jednog od vas. Ili se dete pita gde ce ziveti i kako ce jedan roditelj obezbediti za njega ili nju. Mozda se dete plasi da je on ili ona uzrok problema i oseca krivicu zbog toga. Ili mozda dete nije svesno cega se plasi, samo oseca da ce se nesto lose desiti. Kakve god da strahove izrazi, dajte detetu do znanja da iako se mama i tata ne slazu oboje ce ga uvek voleti. Objasnite mu da mama i tata rade na najboljem resenju, cak i ako ce to ukljuciti odvojen zivot i da to nije detetova krivica.

Ostanite u toku sa detaljima decje svakodnevnice. Tajna kako zastititi dete od efekata konflikta u porodici lezi u tome sto roditelj treba da ostane emocionalno dostupan detetu. To znaci obracanje paznje na svakodnevne dogadjaje i decje emocije u vezi sa njima. Ti dogadjaji mogu biti nevezani za bracni konflikt. Zivot ide dalje za decu cak i kada su njihovi roditelji zauzeti bracnim problemima.Malo dete je mozda uplaseno jer ce po prvi put spavati u krevetu za odrasle. Starija deca mogu biti frustrirana zadacima iz matematika ili se brinuti o onome u koga su zaljubljeni. Kada roditelij nadju energiju i strpljenje da emocionalno poucavaju decu u vezi sa pomenutim svakodnevnim dogadjajima oni ce uciniti veliku stvar za decu. Deca imaju potrebu da budu emocionalno bliski sa svojim roditeljima i posebno ih trebaju u vremenu porodicne krize.

Strategije emocionalnih trenera

Prevela i pripremila: Marija Sunjkic

Istrazivanja su pokazala da je cesto kritikovanje, ponizavanje i ismevanje deteta destruktivno za komunikaciju izmedju roditelja i dece kao i decji dozivljaj samih sebe. U laboratoriji/stanu u kojima je Gottman, bracni i porodicni terapeut, posmatrao porodice, roditelji su izrazavali ovakvo ponasanje na razlicite nacine. Naprimer, roditelj bi ponovio sa prezirom decje izjave (dete kaze: “ne secam se te price:, a roditelj kaze: “ne secas se?”). Tokom video igre neki od roditelja su bili previse usmereni na greske koje dete pravi, opterecujuci decu sa kritikom. Drugi bi uzeli igru iz decjih ruku time pokazujuci nedostatak vere u sposobnosti deteta. Mnogi roditelji su na decje izlive gnjeva reagovali tako sto su se smejali ili ih ismevali. Kada su iste porodice tri godine kasnije ucestvovale u istrazivanju njihova deca su imala vise problema u skoli i sa svojim vrsnjacima. Ova deca su imala visi nivo hormona vezanih za stres i cesce su bili bolesni. Izvan laboratorije svakog minuta, dobronamerni roditelji narusavaju decju samouverenost stalnim ispravkama njihovih postupaka, ismevanjem njihovih gresaka i nepotrebnim mesanjem dok dete obavlja i najednostavnije zadatke. Roditelji koji su zaista svesni decjih osecanja nisu skloni da tako postupaju. Deca traze svoj identitet kroz roditelje i skloni su da veruju sta god roditelji kazu o njima. Ako roditelji ponizavaju decu svojim salama, kriticizmom i mesanjem njihova deca im se nece poveriti. A bez poverenja, bliskost je izgubljena, slusanje je otezano, a zajednicko resavanje problema postaje nemoguce. Stoga jedna od vaznih strategija emocionalnih trenera je izbegavanje kritikovanja i ponizavanja dece.

“Podizanje skele” je sledeca tehnika koju je Gottman zapazio kod emocionalnih trenera koji su sa uspehom ucili decu novu aktivnost, u laboratiji je to bila nova video igra. Ovi roditelji bi razgovarali sa decom polako i smireno dajuci im tek toliko informacija da pocnu. Zatim bi cekali da deca urade nesto kako treba i pohvalili ih. Naprimer, otac bi rekao sinu: “Odlicno! Pritiskas dugme u tacno odgovarajuce vreme” umesto da da uopstenu pohvalu kao: “Znas ti kako da igras”. Nakon upucene hvala roditelj bi dao samo malo upustva, a zatim ponavljao prethodne korake, kombinujuci hvalu i uputstva. Ova tehnika je nazvana ‘podizanje skele’ jer roditelji koriste male uspehe da ojacaju samouverenost svoje dece i pomognu im da postignu sledeci nivo. Emocionalni treneri su retko koristili ponizavanje i kriticizam da uce svoju decu. Takodje, oni se nisu mesali preuzimajuci igru od deteta.

Ignorisanje roditeljske agende je jos jedna strategija koju emocionalni treneri koriste. Roditeljske agende su obicno vezane sa promovisanje vaznih vrednosti kao sto su hrabrost, stedljivost, dobrota i disciplina. Jedan roditelj moze videti svoje dete kao lenjo i nedisciplinovano, a drugi kao suvise ozibljno bez spontanosti i humora. Bez obzira na problem, roditeljske agende cine da roditelji pazljivo prate ponasanje deteta pokusavajuci neprestano da prilagode dete ili promene njegovo ponasanje. Kada dodje do konflikta u vezi sa problemima vezanim za roditeljsku agendu, roditelj smatra da je njegova obaveza da ih istakne. Naprimer: ‘Zbog tvoje zaboravnosti opet nisi nahranih macku. Bas si bezosecajan”. Poucavanje i ispravljanje dece je vazna uloga roditelja, ali roditelji treba da budu svesni da ce roditeljska agenda, ako je izrazena bezosecajno, stati na put dobrog odnosa izmedju roditelja i deteta. Roditeljska agenda obicno sprecava roditelje da sa razumevanjem slusaju svoju decu. Kada se to desi, agenda ustvari smanjuje roditeljsku sposobnost da utice na odluke svoje dece. Marija je izrazila svoju brigu za turobnost svog sina Andreja. Ona je zabrinuta da njen 9-o godisnji sin tezi da ‘glumi zrtvu’ i ona brine da to moze uticati na njegove odnose sa drugima. Tako u kratkom razgovoru o konfliktu koji je Andrej imao sa sestrom, Marija ima agendu da nauci Andreja da preuzme licnu odgovornost za slaganje sa svojom sestrom:

“Sta je bilo duso?” pocela je. “Izgledas nekako tuzno.”

“Voleo bih da imam sestru koja je bolja prema meni”, odgovorio je Andrej.

“Pa, da li si ti dobar prema njoj?” odgovorila je Marija.

Mozete zamisliti kako se Andrej osecao kada je cuo ovo pitanje. Tu je mama za koju mu se ucinilo da je zainteresovana za to kako se on oseca. Medjutim, cim se on otvorio ona je pocela sa kriticizmom. Iako je to dobronamerni kriticizam jos uvek je kriticizam.

Sada zamislite kako bi se Andrej osecao da je Marija odgovorila ovako: “Mogu da vidim zasto se ponekad tako osecas”. Takva izjava bi jasno pokazala Andreju da se mama fokusira na njegovu tugu i da je tu da mu pomogne da razluci kakva osecanja ima prema sestri i dodje do resenja. Umesto toga, Marija je bacila krivicu na Andreja i tako ucinila da Andrej postane manje spreman da napravi promene.

Evo jos jednog primera. Majka stize u obdaniste sat vremena kasnije nego obicno da pokupi svog 3-godisnjeg sina. Dete, za koga majka misli da je ‘tvrdoglav’ pocinje da se duri. On odbija da obuce jaknu i krene. Majka moze ukoriti sina za neposlusnost ili zastati da razmisli o dogadjajima koji su prethodili ‘durenju’. Tako ona moze reci: “Danas sam dosla kasnije nego inace, jel da? Vecina tvojih prijatelja je otisla kuci. Da li si se zabrinuo?” Dete, sada kada su uvazena njegova osecanja straha i brige, moze osetiti iznenadno olaksanje i ponuditi mami zagljaj. Borba da se obuce i krene bi bila zavrsena i oni bi bili na putu kuci. Navedeni primer pokazuje da roditelj mogu odloziti razgovor o nedisciplinovanom ponasanju nakon sto razgovoraju o detetovim osecanjima koja su prethodila takvom ponasanju. Da bi se priblizila svom sinu majka mora ignorisati svoju agendu da je njen sin ‘tvrdoglav’. Veoma cesto roditelji se drze svoje agende isticuci da je detetov problem deo neke trajne karakterne mane. Oni krive dete za takvu osobinu ili manu. Andrej je preosetljiv. Rebeka je agresivna. Marko je suvise stidljiv. Sarah je zaboravna. Takvo obelezavanje postaje prepreka empatiji i postaje destruktivno, jer mala deca, nazalost, veruju svojim roditeljima i teze da potvrde roditeljske poglede kao da su bozanska prorocanstva. Nijedan roditelj ne zeli da mu deca odrastu lenja, povucena, agresivna, glupa, zlovoljna ili stidljiva. Medjutim, ne treba da dopuste da te slabosti postanu karakteristike kojima se njihova deca opisuju. Kako izbeci ovako negativno obelezavanje? Odgovor lezi u izbegavanju kritike decjih karakteristika licnosti. Umesto da kazu “Ti si neuredan” roditelji mogu reci “tvoje igracke su rasute po citavoj dnevnoj sobi’. Ili umesto “Ti sporo shvatas ili sporo citas’ mogu reci “ako citas svake veceri po pola sata poceces brze da citas’.

Stvaranje mentalne mape o detetovom svakodnevnom zivotu je strategija emocionalnih trenera koja je prisutna i kod uspesnih bracnih parova. Kada su deca uznemirena, ali ne zele da razgovaraju dobro je znati koje su osobe i dogadjaji znacajni u detetovom zivotu. Na taj nacin, roditelj je bolje opremljen da ispita uzroke detetovih osecanja i pomogne mu da ih identifikuje. Roditelj koji razvija mapu u svom umu zna ko su detetovi najbolji prijatelji, njihova lica, imena i licnosti. On zna za kog nastavnika dete kaze da je dobar ili smesan, a koji ih nervira. Takav roditelj zna detetov dnevni raspored aktivnosti i koji su predmeti koji izazivaju najvise anksioznosti i brige.

Izbegavanje ‘pristajanja uz neprijatelja’ je veoma vazno kada se deca okrenu roditeljima za razumevanje i podrsku. Zamislite naprimer da se debeljuskasta devojcica vratila uznemirena sa plesnog casa jer je nastavnik rekao nesto bezosecajno o njenoj tezini. Ukoliko je majka bezuspesno pokusavala da stavi devojcicu na dietu (roditeljska agenda), ona moze imati zelju da kaze devojcici da je ucitelj u pravu i da joj je i ona govorila da treba da smrsa. Ovo bi ucinilo da se dete oseca kao da je ceo svet protiv nje. Ali ako majka saoseca sa devojcicom rekavsi: “Zao mi je sto ti se to desilo. Sigurno si povredjena i sramota te je.” Ovo bi moglo da privuce devojcicu blize majci i tada bi devojcica vremenom dopustila majci da joj pomogne sa njenim problemom. Sta ako ste vi neprijatelj? Cak i tada roditelj moze izraziti empatiju. Naprimer, dete je ljuto sto je roditelj zbog ocena ukinuo gledanje televizije. Roditelj moze reci: “Razumem zasto si ljut. I ja bi se tako osecao na tvom mestu.”

Poredjenje detetovog iskustva sa slicnim situacijama kod odraslih je tehnika koja je posebno korisna kada roditelj ima teskocu da razume dete. Tako naprimer autori knjige “Braca i sestre bez suparnistva” nude savet roditeljima kako da razumeju ljubomoru deteta prilikom rodjenja brata ili sestre: ‘zamislite vaseg bracnog druga kako dovodi kuci ljubavnika/cu i izjavljuje da cete svi zajedno sretno ziveti od sada’.

Izbegavanje nudjenja ili nametanje resenja za detetove probleme je jos jedna strategija emocionalnih trenera. Koliko je vazna moze se videti iz sledeceg primera razgovora bracnih drugova. Zena dolazi kuci s posla, uznemirena konfliktom na poslu. Njen muz analizira problem i predlaze sta treba da uradi. Ali umesto da se oseti zahvalna za dat savet zena se oseca gore. To je zbog toga sto nije osetila da neko razume kako se tuzno, ljuto i frustrirano oseca. Jedino sto je njen muz pokazo je da problem moze biti jednostavno resen. Na taj nacin, on ili ukazuje da ona nije dovoljno pametna ili da bi trebalo i sama da dodje do resenja. Zamislite koliko bi se bolje zena osecala ako je umesto saveta muz ponudio da joj izmasira vrat ili ledja. I dok masira ledja, jednostavno slusao kako ona opisuje problem i njena osecanja u vezi sa problemom. Nakon toga, ona moze poceti da prica o resenjima i zato sto ima poverenja u svom bracnog druga zapita i njega za savet. Slicno je sa decom kao i sa bracnim drugovima. Predlagati resenja pre nego sto je izrazena empatija je kao gradjenje kuce pre nego sto su postavljeni njeni temelji.

Kao odrasli, mi cesto zaboravljamo kako se deca osecaja. Kada bi pogledali na svet njihovim ocima videli bi smo koliki je naglasak na poslusnosti i koliko malo kontrole mala deca imaju nad svojim zivotom. Neka deca ne mogu da naprave ni najmanje izbore kao sto su izbor odece koju ce obuci, sta ce jesti ili kako ce provesti svoje vreme. Mnogi od njih odrastu bez snaznog osecaja sta vole, a sta ne. Neki od njih nikada ne nauce kako da odlucuju za sebe. Sve to utice na detetovu sposobnost da se ponasa odgovorno. Deci je potrebno da vezbaju moc izbora tako sto su im ponudjene opcije. Oni treba da vide sta ce se desiti ako donesu odluke na osnovu porodicnih vrednosti ili ignorisuci ih. Takve lekcije ponekad mogu biti bolne, ali takve situacije mogu biti prilike za emocionalne trenere da ponude savete. Roditelji treba da budu uvereni da sto ranije dete nauci da izrazi sta voli i donosi mudre odluke, to bolje. Kada dete jednom dosegne mladost, sa uvecanom slobodom i pratecim rizicima, neodgovorno donosenje odluka postaje mnogo opasnije. Pored osecaja odgovornosti, prilike da biraju i odlucuju, izgradjuju samouverenost deteta. Dete ciji roditelji stalno ogranicavaju njegove odluke i izbore cuje poruku: “Ti si ne samo mali nego tvoje zelje i nisu vazne.” Takvo dete moze odrasti i biti poslusno, ali ce imati malo svesti o samom sebi. Decje zelje i izbori im pomazu da razviju svoj identitet.

Poznavanje i vrednovanje decjih snova je posebno vazno kada deca izraze zelju za necim sto je izvan mogucnosti. Naprimer, tinejdzer kaze ocu da bi voleo novi planinski bicikl, ali otac nije siguran da ga moze priustiti. Ako je kao vecina roditelja, prvo sto ce otac osetiti je iritiranost. On ce mozda reci “Kupio sam ti nov trkacki bicikl prosle godine. Ti mislis da sam ja fabrika novca?” Zamislite kako bi bilo kada ti otac za kratko razmisljao o sinovoj zelji i uziveo se u snove deteta. Mozda bi tada odgovorio: “Mislim da znam zasto hoces planinski bicikl. Voleo bi da se vozis po stazama, zar ne? Bilo bi super da i tvoji prijatelji imaju planinske bicikle i da vas mogu sve povesti na kampovanje. Mogli bismo poneti satore i opremu za pecanje….” Zatim otac moze ispitati sta je potrebno da organizuje jedno takvo kampovanje bez ili sa planinskim biciklom. On moze reci sinu da nece moci potrositi novac za bicikl, ali mu moze dati ideje kako moze ustedeti ili zaraditi novac da ga sam kupi. Najvaznije je da tinejdzer zna da ga je otac razumeo i da smatra da su njegove zelje u redu.

Vecina dece ima sesto culo o tome da li njihovi roditelji govore istinu ili ne. Emocionalno poucavanje zahteva vise nego izgovaranje fraza: “Razumem te” ili “I mene bi to naljutilo”. Roditelj moze reci pravu stvar, ali ako je ne izgovara iz srca nece se pribliziti detetu. Stoga, vazno je zaista razumeti dete pre nego sto ce to roditelj reci. Ako ne razume, roditelj moze ponavljati decje izjave i postaviti pitanja da bi bolje shvatio i saosecao sa svojim detetom.

Citanje decje literature je odlican nacin za roditelje i decu da uce o emocijama. Price izgradjuju decji recnik kada govore o osecanjima i ilustruju razlicite nacine na koje ljudi mogu postupiti sa ljutnjom, tugom i strahom. Televizijski program i filmovi takodje mogu podstaci porodicne razgovore. Medjutim, knjige su bolje, jer citalac i slusalac mogu bilo kada da se zaustave i razgovaraju o onome sto se desilo u prici. Mnogi roditelji prekinu da citaju naglas svojoj deci kada ona nauce sama da citaju. Drugi medjutim nastavljaju kroz tinejdzerske godine da citaju sofisticiranu literaturu.

Stpljenje je neophodno kod emocionalnog poucavanja. Da bi bili efektivni emocionalni treneri, roditelji moraju dati vreme detetu da izrazi osecanja bez da postanu nestrpljivi. Nemoguce je prihvatiti i vredovati decja osecaja, a u isto vreme zeleti da nestanu. Roditelji takodje treba da znaju da reci nisu uvek potrebne da bi se izrazilo razumevanje. Spremnost roditelja da bude sa detetom dok je tuzno ili uplaseno moze mnogo da govori. Dodir, kao sto je naprimer zagrljaj ili potapsana ledja obicno govori vise od reci kada je dete tuzno ili uplaseno.

Kada su roditelji emocionalno povezani sa decom, postavljanje granica ponasanja dolazi kao rezultat istinske reakcije na decju neposlusnost. Tako deca reaguju na roditeljska osecanja cak i kad nije upotrebljena kazna. Postovanje i bliskost izmedju roditelja i deteta postaje glavni motivator da se postuju pravila. Zato je toliko vazno da se izbegnu ponizavajuci komentari i vredjanje dece. Dete koje je roditelj istukao ili nazvao smotanim, aljkavim I glupim ce biti sklono da se udalji od roditelja, a ne da ga zadovolji.

Kao sto se moze primetiti emocionalno poucavanje nije uvek jednostavno. Zahteva vreme, strpljenje i tehnike koje podsticu roditelje da budu svesni svojih sopstvenih kao i osecanja svoje dece. Iako nisu bez prepreka, iznad pomenute strategije emocionalnih trenera se isplate dugorocno, jer razvijaju blizak odnos poverenja izmedju roditelja i dece, a time i olaksavaju roditeljima da postave granice prihvatljivog ponasanja svoje dece.

Bibliografija

Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuster Paperbacks, 1997.

Pripremila: Marija Sunjkic

Vaspitni postupci roditelja ili roditeljski stil igra vaznu ulogu u razvoju deteta. Tokom ranih 1960-ih psiholog Diana Baumrind je uradila istrazivanje na 100 predskolske dece I predlozila da postoje cetiri roditeljska tipa: autoritativan, autoritarni, popustljivi I ravnodusni. Autoritativni roditelji imaju visok stepen topline i nadzora, oni su brižni i osetljivi prema deci, ali takodje imaju postavljaju jasne granice u vezi sa onim sto je deci dozvoljeno. Deca autoritativnih roditelja su znatiželjna, samouverena, akademski uspešna i nezavisna. Autoritarni roditelji imaju nizak stepen topline a visok nadzora, vrlo su zahtevni, uspostavljaju strogu kontrolu nad ponašanjem dece, a ispunjavanje svojih zahteva osiguravaju pretnjama i kaznama. Njihova deca su osetljiva, lako se iznerviraju, ćudljiva su, agresivna i pokazuju probleme u ponašanju. Popustljivi roditelji imaju visok stepen topline, ali nizak nivo nadzora, puni su ljubavi ali ne postavljaju jasne granice u vezi sa ponašanjem deteta. Kao rezultat njihova deca su impulsivna, nezrela i slabo kontrolišu svoje ponašanje. Ravnodušni roditelji imaju nizak nivo topline i nadzora. Zanemarana deca ravnodusnih roditelja se ponasaju neprimereno I zahtevno u socijalnim interakcijama.

Dzon Gotman, jedan od najuticajnih istrazivaca koji je proveo 35 godina radeci istrazivanja u vezi sa brakom i roditeljstvom, dosao je do zakljucka da emotivne interakcije izmedju roditelja i dece imaju jos veci uticaj na razvoj deteta nego stepen nadzora i topline kao sto se to prethodno mislilo. Gotman primecuje da se saveti roditeljima cesto ne bave emocijama nego baziraju na teorijama o vaspitanju koje se fokusiraju na ponasanje. Medjutim, zakljucuje Gotman, cilj nije samo odgajiti decu koja su poslusna, vec im pomoci da postanu moralni i odgovorni ljudi koji ce dati doprinos drustvu, imati moc da prave licne izbore, koji ce imati dobre odnose sa prijateljima i bracnim drugovima i sami postati dobri roditelji.

U svom istrazivanju Gotman je otkrio takozvane emocionalne trenere – roditelje koji razvijaju blizak odnos sa svojom decom kada im nude razumevanje i pomazu im da se izbore sa osecanjima kao sto su ljutnja, tuga i strah. Za razliku od drugih teorija o roditeljstvu koje nude strategije sa kojima bi se kontrolisalo ponasanje deteta, poslusnost i osecaj odgovornost kod dece emocionalnih trenera dolazi kao rezultat ljubavi i bliskosti koje deca osecaju unutar svojih porodica. To je zbog toga sto dobro roditeljstvo zahteva nesto vise nego intelekt – dobro roditeljstvo zahteva emocije! Poslednjih dve decenije otkriveno je da emocionalna inteligencija igra cak vazniju ulogu nego IQ u postizanju uspeha u razlicitim oblastima zivota ukljucujuci porodicne odnose. Daniel Goleman, psihilog i autor knjige “Emocionalna inteligencija” kaze da je porodica prva skola u kojoj ucimo kako se osecamo i kako drugi reaguju na nasa osecanja. U ovoj skoli deca uce ne samo kroz ono sto roditelji govore nego i kroz modele koje pruzaju u nacinu kako upravljaju svojim osecanjima. Gotman predlaze da postoje cetiri roditeljska stila u vezi sa odnosom prema emocijama.

Roditelji koji zanemaruju

Deca roditelja koji zanemaruju obicno nisu mogla da razgovaraju o problemima ili svojim osecanjima jer su se plasili gnjeva roditelja, posebno ako je roditelj bio agresivan. Ova deca vrlo rano nauce kako da zatvore vrata negativnih osecanja. Kad odrastu i stupe u brak oni cesto nastave da zanemaruju i potiskuju svoja osecanja kada god osete neki emocionalni bol ili konflikt. Odrasle osobe koje su imale roditelje koji su ih zanemarili imaju problem da se suoce sa osecanjima svoje dece. Oni ce preuzeti suvise odgovornosti za bol svoje dece i pokusati da poprave svaku nepravdu ili bol. Tokom vremena osetice se preoptereceni I doziveti decje izrazavanje tuge I ljutnje kao nemoguce zahteve. Kao rezultat osecaja frustracije ovi roditelji ce zanemariti ili minimizirati decju uznemirenost. Mnogi roditelji postaju eksperti u ‘umanjivanju’ decjih negativnih osecanja. Oni ce pokusati da skrenu paznju detetu pricajuci o necem lepom, dajuci im poklon ili ce cak napraviti salu u vezi sa decjim osecanjima. Svoj stav ce odbraniti objasnjenjem da negativna osecanja male dece su obicno rezultat njihovog nedostatka znanja i zato nemaju vrednosti u poredjenju sa onim sto iskuse odrasli.  Ovo naravno ne znaci da su svi roditelji koji zanemaruju neosetljivi. Mnogi od njih iskreno brinu za svoju decu, ali u isto vreme veruju da su negativna osecanja toksicna i da deca ne treba da im budu izlozena. Kad sednu sa decom da razgovaraju o resenju problema, ovi roditelji se fokusiraju na to kako da deca ‘prebole’ osecanje umesto da se fokusiraju na osecanje koje dete ima i ono sto ih je prouzrokovalo. Neki od roditelja koji zanemaruju, negiraju ili ignorisu decja osecanja iz straha da ce izgubiti kontrolu i osetiti se preplavljeni osecanjima. Takvi roditelji ce izjednaciti negativna osecanja sa pojavama kao sto su poplava, vatra, ekspolozija ili oluja. Oni su verovatno imali veoma malo podrske i pomoci od strane svojih roditelja kad su bili deca. Sada kao odrasle osobe kada osete tugu boje se da ce se ta tuga pretvoriti u dugotrajnu depresiju, ili kad se ljute boje se da ce biti van kontrole i nekog povrediti.

Roditelji koji osudjuju

Roditelji koji osudjuju su veoma slicni roditeljima koji zanemaruju sa razlikom da ne samo ignorisu, negiraju i umanjuju decja osecanja, nego ih i ne odobravaju, cak i kaznjavaju. Deca su kaznjena za izrazavanje osecanja kao sto su ljutnja, strah ili tuga. Umesto da se fokusiraju na razumevanje decjih osecanja, roditelji koji osudjuju se fokusiraju na ponasanje. Oni cesto vide decje suze kao nacin manipulacije. U ekstremnim slucajevima roditelji pokusavaju da nauce decu da ne izrazavaju nikakva negativna osecanja. Deca koja su bilja prekorena, izolovana ili kaznjena zbog izrazavanja osecanja primaju snaznu poruku da je velik rizik biti emotivno intiman. Deca roditelja koji osudjuju verovatno imaju najnizi nivo emocionalne inteligencije. To je zbog toga sto deca kojima nije dozvoljeno da iskuse osecanja i efektivno Ih regulisu, odrastaju nepripremljena da se suoce sa zivotnim izazovima.

Laissez-faire roditelji (francuski izraz koji se moze prevesti kao ‘pusti da prodje’)

Za razliku od prva dva tipa roditelja, Laissez-faire roditelji izrazavaju razumevanje za bilo sta kroz cega njihova deca prolaze. Medjutim, oni su obicno nespremni da pruze savet sta da deca rade sa negativnim osecanjima. Ovi roditelji tesko mogu da pomognu deci da nesto nauce iz svojih emocionalnih iskustava i ne postavljaju granice u vezi sa decjim ponasanjem. U ime bezuslovne prihvacenosti, ovi roditeji dopustaju svojoj deci sve i tako deca uce da je u redu izraziti osecanja i na neprikladan nacin. Ljuta deca mogu postati agresivna i povrediti druge sa svojim izrazavanjem osecanja. Tuzna deca ce plakati bez ikakvog znanja kako da se smire. Roditelji ovakve dece su iskreno zbunjeni u vezi sa tim sta da urade kada deca ispoljavaju negativna osecanja. Posledice su takve da deca imaju problema da se koncentrisu i uce nove vestine. Takodje, deca imaju teskoce da nadju prijatelje i da se smire kad su ljuti, tuzni ili uznemireni.

Emocionalni treneri

U nekom pogledu Emocionalni treneri imaju slicnosti sa Laissez-faire roditeljima. Oba tipa roditelja prihvataju decja osecanja i ne pokusavaju da ih ignorisu ili minimiziraju. Medjutim, postoje znacajne razlike medju njima, jer emocionalni treneri pruzaju smernice deci u vezi sa svetom emocija. Gotmanovo istrazivanje je pokazalo da emocionalni treneri imaju svest o svojim osecanjima kao i osecanjima bliznjih. Oni prepoznaju da sva osecanja, ukljucujuci i negativna imaju korisnu svrhu u nasim zivotima. Mozda zbog toga sto ovi roditelji vide vrednost u decjim negativnim osecanjima, strpljiviji su sa svojom decom kada su ljuta, tuzna ili uplasena. Oni su spremni da provedu vreme sa detetom koje place, da saslusaju njegove brige, saosecaju sa njime, puste ga da izrazi svoju ljutnju ili da se samo isplace. Emocionalni treneri ohrabruju emocionalno postenje, kao sto je jedna majka rekla: “Zelim da moja deca znaju da zato sto su ljuti ne znaci da su lose osobe ili da to znaci da mrze osobu na koju su ljute. Takodje zelim da znaju da se dobre stvari mogu desiti kao rezultat ljutnje.’ U isto vreme emocionalni treneri uce decu da izrazavaju ljutnju na nacin koji nije destruktivan. Ovo postavljanje granica je tipicno za emocionalne trenere koji prihvataju sva osecanja, ali ne i svako ponasanje. Kada se deca ponasaju na nacin koji moze povrediti druge ili njih same, emocionalni treneri zaustavljaju takvo ponasanje i usmeravaju decu da izraze osecanje na nacin koji je manje stetan. Emocionalni treneri ne pokusavaju da zastite decu od situacija punih osecanja – oni znaju da su deci potrebna ovakva iskustva da bi naucili da regulisu svoja osecanja. Emocionalno inteligentni roditelji ne osecaju da moraju da poprave sve sto krene lose u zivotu njihove dece. Zbog toga sto su svesni i razumeju svoja osecanja, ovi roditelji sluze kao modeli za svoju decu. Nacin na koji izrazavaju osecanja kao sto su ljutnja, tuga i strah govore vise nego knjige deci o tome kako da se odnose prema osecanjima. Dete koje je bilo svedok roditeljske rasprave i videlo roditelje kako resavaju problem, uci vazne lekcije o razresavanju konflikta i odnosima. Takodje, deca koja posmatraju roditelje koji su tuzni zbog razvoda ili smrti uce vazne lekcije o tome kako da postupe sa zaloscu i tugom. Deca emocionalnih trenera uce da tuga moze voditi ka vecoj bliskosti i zajednistvu. Pod stresom, roditelji mogu reagovati bez razmisljanja, podignuti glas ili vredjati dete. Kada se pokaju, roditelji mogu razgovarati sa detetom i pruziti priliku da se jos vise zblize, kao i nauce kako da postupe sa osecanjima kao sto su kajanje, krivica i tuga.

Emocionalni treneri dosledno reaguju na decja osecanja mnogo pre nego postanu silna. Drugim recima, emocije ne treba da budu van kontole da bi privukle paznju. Tokom vremena, deci ovih roditelja postaje jasno da ih roditelji razumeju, saosecaju sa njim i duboko brinu za ono sto se desava u njihovom zivotu.

Kada su deca od ranog uzrasta poducavana o osecanjima, oni razvijaju sposobnost da se umire i utese kad su pod stresom, sto cini da retko imaju probleme sa ponasanjem.  Takodje, zato sto roditelji ne kritikuju decja osecanja, ima manje konflikta medju njima. Deca su sklonija da poslusaju zahteve roditelja koji su emocionalni treneri. Oni vide roditelje kao nekog kome se mogu poveriti kao prijatelju i savezniku. Oni zele da zadovolje svoje roditelje, a ne da ih razocaraju. Deca emocionalnih trenera imaju vise uspeha u skoli, manje zdravstenih problema, bolje odnose sa vrsnjacima, lakse se oporavljaju od stresa i bolje su pripremljeni sa izazove koji su pred njima.

Diana vec kasni na posao dok pokusava da ubedi svog trogodisnjeg sina Petra da obuce svoju jaknu tako da ga ona moze odvesti u obdaniste. Nakon kratkog dorucka I bitke oko toga koje ce cipele obuti Petar izlgeda napet. Njega nije briga da njegova mama ima vazan poslovni sastanak za manje od jednog sata. On bi da ostane kuci i da se igra i to joj je rekao. Ako je Diana roditelj koji zanemaruje, ona ce reci Petru da je smesno sto nece da ide u obdaniste i da nema razloga da bude tuzan sto nece ostati kod kuce. Ona ce zatim pokusati da mu skrene paznju tako sto ce ga podmititi sa slatkisem ili mu pricati o zabavnim aktivnostima koje njegova vaspitacica planira. Kao roditelj koji osudjuje Diana ce ukoriti Petra sto dobija da se spremi i reci ce mu da je umorna od njegovog razmazenog ponasanja. Ona ce takodje zapretiti da ce ga istuci ako se ne spremi da krene. Kao Laissez-Faire roditelj Diana ce zagrliti Petra i pokazati saosecanje rekavsi mu da je sasvim normalno sto zeli da ostane kod kuce. Nakon toga Diana ne bi znala sta da uradi, jer ne zeli da ga istuce ili podmiti. Najverovatnije da ce se igrati sa njim 10-tak minuta dok se Petar ne umiri i onda ce krenuti za obdaniste. Problem je resen ali ce se najverovatnije sutradan ponoviti. Kao emocionalni trener Diana ce pokazati razumevanje i prihvatanje kao i Laissez-Faire roditelj. Medjutim, ona ce takodje pruziti smernice Petru sta da radi sa svojim osecanjima. Njihov razgovor bi tekao otprilike ovako:

Diana: Obuci jaknu, Petre. Vreme je da idemo.

Petar: Ne! Necu da idem u obdaniste.

Diana: Neces da ides? A zasto?

Petar: Zato sto hocu da ostanem ovde sa tobom.

Diana: Hoces da ostanes sa mnom kod kuce?

Petar: Da, hocu da ostanem kod kuce.

Diana: Mislim da znam kako se osecas. Ponekad ujutro ja pozelim da mogu da se udobno smestim u fotelji I I zajedno s tobom citam price umesto sto moram da zurim da izadjem iz kuce. Ali znas sta? Ja sam obecala ljudi u kancelariji da cu danas da dodjem u 9 sati ujutro I ne smem da prekrsim to obecanje.

Petar (pocinje da place): Ali zasto ne mozes? To nije fer. Necu da idem.

Diana: Dodji kod mene Petre. (uzima ga u krilo). Zao mi je duso, ali ne mozemo da ostanemo kod kuce. Mogu da se kladim da si veoma razocaran sto je tako, zar ne?

Petar (klimajuci glavom): Da

Diana: A I tuzan?

Petar: Da

Diana: I ja sam tuzna. (Pusta ga place neko vreme i nastavlja da ga grli bez reci). Znas sta bismo mogli da uradimo. Mogli bismo da razmislimo o tome sta mozemo da uradimo sutra, jer ja ne idem na posao a ti ne ides u obdaniste. Moci cemo da provedemo ceo dan zajedno. Da li bi voleo da uradimo nesto posebno?

Petar: Jedemo palacinke i gledamo crtane filmove.

Diana: To bi bilo super. Jos nesto?

Petar: Mogli bismo da odemo do parka?

Diana: Mislim da bismo mogli.

Petar: Moze li Marko da ide sa nama?

Diana: Mozda. Moramo prvo da pitamo njegovu mamu. Ali sada je vreme da krenemo. Vazi?

Petar: Vazi.

Na prvi pogled kao emocionalni trener Diana je uradila ono sto i roditelji koji zanemaruju jer je usmerila Petra da razmislja o necem drugom osim ostajanja kod kuce. Medjutim, postoji vazna razlika. Diana je prvo prepoznala tugu i razocarenje njenog sina da mora ici u obdaniste i dopustila mu da bude sa tim osecanjima. Ona je ostala sa njim i dozvolila mu da place. Nije pokusala da mu skrene paznju sa njegovih osecanja niti ga je ukorila sto je tuzan. Na taj nacin Diana mu je dala do znanja da ona postuje njegova osecanja i da smatra da su njegove zelje ispravne i vazne.

U ranim 1900-tim adventisticki pisac Elen Vajt pise o potrebi da roditelji postupaju kao emocionalni treneri i na taj nacin ostvare bliski odnos poverenja sa svojom decom. Kada se uzme u obzir koliko je u to vreme u vaspitanju bila naglasena disciplina a ne emocije, tekst izaziva divljenje. “Mala deca… ceznu za saosecanjem i neznoscu… Njima je prirodno da dodju svojoj majci sa svojim malim tugama i radostima. Majka ne treba da povredi osetljiva srca tretirajuci sa ravnodusnoscu predmete koji su za nju beznacajni a od velike vaznosti za njenu decu. Njeno saosecanje i odobravanje su dragoceni. Odobravajuci pogled, reci ohrabrenja i pohvale, bice kao sunce u njihovim srcima, cineci njihov ceo dan srecnim… Ulazeci u svet decjih osecanja i usmeravajuci njihovu zabavu i aktivnosti majka moze steci poverenje svoje dece i efikasno ispraviti njihove lose navike i ispoljavanje sebicnosti.” (U potrazi za boljim zivotom, 163 strana). U poglavlju o ocevim odgovornostima Vajt kaze da ne treba da se dozvoli nikakav zid rezervisanosti i bezosecajnosti izmedju roditelja I dece. “Neka se roditelji upoznaju sa svojom decom, njihovim ukusima i sklonostima, ulazeci u svet njihovih osecanja i okrivajuci sta je u njihovim srcima.” (U potrazi za boljim zivotom, 165).

Kao sto to Gotman primecuje, moze se zakljuciti da kljuc za uspesno roditeljstvo nije u slozenim teorijama ili mnostvu pravila ponasanja, nego je utemeljen na najdubljim osecanjima ljubavi i neznosti prema deci koja se izrazava kroz empatiju i razumevanje.

Bibliografija

Gottman, John. Raising an Emotionally Intelligent Child. New York, Simon & Schuester Paperbacks, 1997.

White, Ellen. The Ministry of Healing. Silver Springs, Better Living Publications, 1990.

Goleman, Danijel. Emocionalna Inteligencija. Beograd, Geopoetika, 2002.